U početku, bašta nije imala ogradu zbog toga što sam ja, tada još uvek mlad i nevešt, puštao druge da zajedno sa mnom dele miris nove slobode. Ali, glas po glas i dah po dah, gosti počeše da prave buku, da ostaju u mojoj glavi do kasno u noć, da pale vatru i đonovima se zaleću na miroljubivost cveća. Jedva sam ih izbacio iz tog skromnog, sopstvenog raja, zamalo nisu proterali oni mene.

Sada je tu kapija, toliko visoka da se na njoj odmaraju oblaci. Kovana je iskustvom dugo i spretno i otvara se isključivo iznutra, kada ja to želim, da ne bi upali vešti kradljivci mira. A pokušavaju često, penju se i viču, obećavaju da će biti tihi, da će poštovati maslačke, ali ja znam da lažu; otkinuće im žute glave, to se vidi iz njihovih pogleda jer tamo raste ljudsko trnje, ono znano, najoštrije trnje.

Vođen iskustvom, ispred kapije sam postavio natpis koji su detlići vešto izdubili u kori drveta.

„Uredi sopstvenu baštu u glavi, zasadi nove misli i počupaj korov pređašnjih dana. Samo onda kada tvoj vidik ne bude polomljeno sunce i kada sopstveni otrov pretvoriš u lek, moći ćeš da hodaš novim svetovima a da ih ne uništiš.“

Znam, težak je to put, čini se nezamislivim. Ipak, ja ću svoju baštu nastaviti da uređujem i da se u njoj domunđavam sa mudrim sovama. One su oduvek razumele moje bekstvo od sveta. Skoro su se tu nastanile, dosadile su im ljudske priče, pa sada zajedno slušamo vetar.

Nekada je čovek bežao od prirode, krio se i drhtao u tami. Sada je obratno, pa se, osim prirode, sam čovek najviše plaši čoveka. I dok se zlobom opijeno društvo ne otrezni, ja ću uredno ispijati lek osame i novih saznanja. Zaključili smo jutros, stara sekvoja i novi ja: s vremena na vreme, svakom stvoru je potreban zasluženi odmor od ljudskog postojanja.

The post Bašta u mojoj glavi appeared first on Andrija Jonić.

The post Tamo gde reke nemaju ime appeared first on Andrija Jonić.

Tvoje ime prećutim jer će ga preuzeti ljudi i pretvoriti u reči. Ne želim da postaneš niz ustaljenih zvukova, nešto što će oni kroz sopstvenu bol pretvoriti u presudu. To mi je najteža kazna. Biti prinuđen da ih slušam kako pričaju o svojim patnjama, srećni što su pozvani da nešto komentarišu.

Tvoje ime prećutim, onako za svaki slučaj, jer nekada sam spadao u one zatvorenike koji će se sa osmehom vratiti zidovima svoga zatvora. Može se reći da još uvek ne verujem sebi, uprkos tome što sam savladao mnoge čuvare svoga uma i napokon pobegao.

Tvoje ime prećutim jer nije mu vreme. Kakva komedija od razmišljanja. Izreku „Sve u svoje vreme“ nasledio sam od kukavica. Valjda je tako lakše da opravdaš sebe kada ne činiš ništa onda kada je to najpotrebnije. Vreme, baš kao i istina, uvek je sada, a ja možda drugu priliku nikada neću imati. Čak iako to znam, ja nikada ne nastavim dalje. Taj korak mi ne treba. Taj korak mi treba.

Tvoje ime prećutim jer ako krenem da ga tražim u sebi, shvatiću da odavno ga nema. Nisam siguran da li sam to sanjao, ali jedne večeri sam izgovorio tvoje ime toliko glasno da sam ga slučajno ispustio i dao mu slobodu da putuje kud god poželi. Sada odzvanja daleko u večnosti, možda nekome bude proleće koje nikada ne prolazi.

Pričaš. Pitaju te. U kolekciji lepih trenutaka moje ime prećutiš. Znaš da je snažije od svega što ćeš ikada imati.

The post Tvoje ime prećutim appeared first on Andrija Jonić.

Kada se raduješ snegu bez ikakvog razloga, i kada primiš pismo sa malo reči i punom kovertom osmeha. I kada nastupi borba u tebi, a ti ne znaš koju stranu da zauzmeš, pa poželiš da pobegneš znajući da ne možeš. Kada zaboraviš i kada te ruke podsete, kada tvoja stopala neku novu zemlju posete. Kada brineš bez razloga i kada razlog te savlada. Kada nikoga nema da ti iskreno pomogne i kada je uz tebe svako biće, onako istinski, najiskrenije. I kada te najdraži izdaju, sa vidika nestanu, a ti gledaš stare nade kako guše se u plamenu. Čak i tada kada pomisliš da nema drugog puta, čak i kada se put predomisli pa krene drugim putem.

Maske koje traže ljude. Istina koja plaši maske. Korak napred. Saosećanje. Smetnja i bol. Kada prijatelji postanu i zauvek to ostanu, a ti naučiš da svaki iskren susret čini mržnju odsutnom. I kada nemaš kud i kada možeš kud god želiš, i kada, poput sunca, mogućnost svima deliš. Kada te bičuju oni što ne razumeju, i kada te ubeđuju oni što ne umeju. Kada se sruši sve, a ti udahneš pepeo, kada sanjaš da si ptica, jednom si stvarno leteo. Sve je to put, čak i kada vetar zapeva u jesen, čak i kada znaš da nešto ne smeš, pa priznaš sebi – ne smem. Kada se ne daš. Kada te povuku priče. Kada različiti ljudi na jedno lice liče. Buka. Tišina. Ukus koji prija. Svaki talas, svaki ambis, ova noć, ti i ja. I sve će to proći. I sve će se vratiti. A ti se ne plaši. Sve je to put.

The post Sve je to put appeared first on Andrija Jonić.

„Želiš li da se igramo?“, upitalo je dete sa osmehom na licu.
„Umoran sam“, odgovorio je čovek tiho, „a i nemam nekih dobrih ideja za igranje.“
„Želiš li da maštamo?“, začuo se glas ponovo.
„Nemam vremena za to“, odgovorio je čovek nervozno. „Žurim na veoma važan sastanak.“
„Želiš li da budemo iskreni?“, upitalo je dete iskreno.
„Želim, ali to neće biti obostrano“, odgovorio je čovek. „Ja živim u neiskrenom svetu.“
„Želiš li da sanjamo?“, dete nije odustajalo.
„Ja odavno spavam“, odgovorio je čovek uspavano, „ali ništa mi od snova nije preostalo.“
„Nije sve izgubljeno. Dozvoli mi da te podsetim.“
„Podseti me, samo požuri, kasnim na sastanak.“
„Istina je da ne kasniš nigde jer već si stigao. Ovo je tvoj najvažniji sastanak.“
„Znam da te se neću tako lako otarasiti“, reče čovek slegnuvši ramenima. „Takođe znam da i ne želim da te se otarasim, ali moj život je sada drugačiji.“
„Ja sam uvek tu – uzvratilo je dete držeći malu pčelu na dlanu. „To što si me zaključao negde duboko u sebi…“
„Ah! Prekini!“, čovek je povisio ton. „Nemam sada vremena da mislim na sebe! Moram da požurim, posao je na prvom mestu!“

Okrenuo se i pogledao sa strane ka ogledalu. Kaput je bio skup i dobro mu je stajao. Spustio je pogled uzdahnuvši duboko. Dete je i dalje gledalo u njega. Napravio je prvi korak ka vratima. Dete u odrazu krenulo je za njim. Bilo je to zaista jedno sasvim obično popodne.

„Pogledaj ove ulice. Sećaš li se? Kada si bio dete, tvoji snovi su bili dugački, toliko dugački da su se vukli dužinom svake ulice na svetu. Svaka ulica je za njih bila čista i večno plave boje, a ono loše o čemu su pričali odrasli ljudi dešavalo se samo odraslim ljudima i nije postojalo nigde osim u pričama koje nisu imale moć da probiju tvoje snove. Međutim, ni to nije bio kraj magije detinjstva. Kada bi obuhvatio čitavu planetu, snovima bi se proširio dalje na Mlečni put, čuvajući u sebi zvezde kao i prašinu nekih davno prošlih postojanja…“
„Sećam se“, čovek se na trenutak osmehnuo. „Imao sam toliko ideja, bio sam srećan, želeo sam da ceo svet bude bolje mesto…“
„Tada si imao moć. Najveća moć svakog deteta leži upravo u tome da naše postojanje ne predstavi onakvim kakvo jeste, već onakvim kakvo bi trebalo da bude. Očima detinjstva najdalje se vidi. U njima nema laži, tu se vazduh zaista udiše, svaki čovek je prijatelj i svaka buba predstavlja proleće. Za decu se ništa ne završava, sve iznova počinje. Evo“, nastavilo je dete, „uzmi ovu pčelu iz moje ruke, oseti kako ste povezani.“
„Ne smem“, reče čovek potišteno, „plašim se da će me ubosti.“
„Ali i ti i ja dobro znamo da te nijedna do sada nije ubola. Za razliku od ljudi.“

Prešli su preko ulice i nastavili da koračaju ka poslovnom centru. U jednom trenutku čovek je zastao i pružio dlan gledajući pčelu kako polako sleće.

„Kako si to uspeo, da pčela bude tako mirna?“
„Lako. To je jedna davno izgubljena veština koje treba da se setiš. Biti jedno sa prirodom. Ti to ne možeš da razumeš. Odrasli su previše važni za tako nevažne stvari.“
„Vrlo moguće“, uzdahnuo je čovek gledajući gore ka suncu. „Sada je vreme da me pustiš. Ja sam odrastao i moram na sastanak. Ti budi dete, nastavi da se igraš negde u prošlosti.“
„Deca se ne igraju, to samo odrasli tako vide. Deca žive. Često zbunjena svetom odraslih, moraju da izmisle svoj. Znam da si se jednom davno zapitao u kom trenutku se završava detinjstvo, ali nisi mogao da dođeš do odgovora. Istina je da koliko god da su pitanja daleka, ogovori uglavnom leže tu, blizu nas. Odlutaš od sebe i prestaneš da budeš dete onoga trenutka kada ti umesto ljubavi pruže pravila i etikete. A ti se prepustiš ne znajući da si se prepustio onima koji već odavno hodaju hladni, noseći u sebi samo sećanja na sunce. Sada si isti kao oni, više bi se zabrinuo zbog ukradenog novčanika nego zbog posečene šume, zatrovane reke…“
„Prekini!“, čovek je ponovo povisio ton. „Ja ovo nikada nisam tražio! To je samo put kojim su me odvukli. Kada bih mogao da se vratim u detinjstvo, učinio bih svoj najvažniji korak, važniji čak i od onog prvog: nikada ne bih verovao odraslim ljudima! Nikada ne bih dozvolio da me odrasli ljudi svojim odraslim tonom upozore kako treba da postanem čovek i uspem u životu. Svaki put kada sam ih poslušao i malo dublje zagazio na put kojim je išao svet, negde u dubini sam osetio bol, a moji snovi bi se u tom trenutku pocepali noseći sa sobom i jedan veliki deo mene“, čovek je pao na kolena i počeo da plače. „Sada se samo pravim da nečemu pripadam. Ovo nisam ja, ovo nisu moji snovi, pokaži mi put…“
„Nema puta. Rekoh ti, već si stigao. Shvatio si da ne možeš postati ono što već jesi. Sada je vreme je da skrojimo neke nove, dosta važnije snove. Hajde, probudi me ponovo u sebi. Pruži mi ruku…“

Čovek je pružio ruku sebi i stao na noge. U istom trenutku je otvorio oči i ispred sebe ugledao direktora kompanije.
„Da li ste dobro?“, upitao je ovaj. „Došli ste ovde pre nekoliko minuta i samo odlutali u mislima. Ceo odbor je ovde. Čekamo vas da…“
„Ne čekajte me!“, uzviknuo je čovek ljutito. „Ne želim ništa od vas i od ovog bolesnog sistema u kom živimo! Ne želim da potrošim naredne godine života gradeći zamišljenu karijeru koja je potpuno nebitna za život, i sve to kako bih dobio papir koji ima zamišljenu vrednost, a kojim ću potom kupiti gomilu stvari koje mi ne trebaju. Ne želim da nosim kravatu, ovu omču oko vrata čiju svrhu niko ne razume! Steže me i ne da mi mira, govori mi da sam rob dok ja sebe lažem kako sam slobodan! Ne želim da nosim skupoceni sat koji pokazuje isto vreme kao i milion jeftinih modela. Ne želim da pratim trendove ludila i ne želim da me sutra leče bolesni ljudi koji ne mogu da pomognu ni sebi. Ne želim da plaćam račune za prirodne resurse koji mi svakako pripadaju! Nisam zbog toga rastao i razvijao se sve ove godine. Ne želim da od svega što univerzum nudi ja nosim odelo i zamišljam da sam uspeo u nečemu što ne postoji! Želim da živim! Da li me razumete?“

U prostoriji je nastao muk. Čovek je ustao sa stolice i istrčao napolje. Nakon stotinak metara užurbanog hoda, seo je na ljuljašku u obližnjem parku. Uhvatio se za glavu i počeo da plače.
„Šta sam to uradio? Ostaću bez svega… propao sam… potpuno sam propao… šta sada da radim!“
„Koliko god da su pitanja daleka, ogovori uglavnom leže tu blizu nas“, ponovo se začuo glas deteta.

Čovek se trgao i ustao sa ljuljaške. Počeo je nasumično da hoda i gleda oko sebe, ali ništa nije video. Pognuo je glavu da se malo sabere kada je na zemlji ugledao žutom kredom nacrtano Sunce i jedan natpis: „Idi probudi ostalu decu.“

The post Idi probudi ostalu decu appeared first on Andrija Jonić.

Tako je i bilo. Jednoga dana došli su po nju; mutne senke i hiljadu pravila okovanih lancima.
I ona je otišla…

Svet nikada nije želeo da istraži i malo bolje upozna tu divlju, neistraženu zvezdu. Svet nikada nije želeo da zajedno sa njom otkrije neke nove zvezde. Za njega iskrene stvari ne postoje. On je samo želeo da je pripitomi na svoj način, što brže i što bolje, da uz lepu reč i lažan osmeh natera zvezdu da postane hladna i jednosmerna baš kao i on. Muka je to kada je osnova trula i ne želi da se izleči. Kada nemaš sjaj u sebi i želiš da ga drugi izgube, umesto da naučiš nešto više o svetlosti. Opirala se, znam da jeste, ali svet je tamni prevarant koji čak i rat može da predstavi kao priču o ljubavi. Na kraju, ona mu je pružila ruku ne znajući da svaka osoba može da ode na dva načina. Prvi je tužan, kada odlazimo od drugog bića. Drugi je težak, kada odlazimo od sebe…

Ubrzo posle odlaska počeo sam da se menjam. U početku nisam mogao da razumem šta se to dešava i zbog čega iz dana u dan sve više posmatram sebe, zbog čega gledam kroz nebo i danju vidim zvezde. Ubrzo sam shvatio. Ona je uradila baš ono što je bilo potrebno u tom trenutku. Umesto da ja istražim nju i saznam više o toj divljoj, neistraženoj zvezdi, ona je potpuno nesvesno pripitomila mene. Pomogla mi je da shvatim šta je pravi cilj i za šta se vredi boriti, da osetim koliko je života sadržano u jednom gramu bezuslovne ljubavi i da kada god poželim, mogu da vidim druge, lepše svetove, čak i tamo gde ih nema. Njen način je bio poput cveta, nežno iskren i okrenut ka suncu.

To joj nikada neću zaboraviti.
Moram da vam se poverim jer stalno imam osećaj da upravo njoj dugujem sve ono što sam postao i sve ono što ću najverovatnije postati.

Budućnost. Tek što je pomenemo, a već je tu. Vreme leti, grabi sate poput najbržih ptica, dani prolaze, često nas i ne primećuju, baš kao mladost kada prolazi pokraj starosti. Ponekad me sretne. Ponekad je sretnem. Valjda se kosmos još uvek trudi da poveže svoje prvobitne niti. Za razliku od njega, mi smo odavno odustali. Samo poneki zagrljaj zaluta, onako nedovršen, u prolazu dok smenjuju se godišnja doba. Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće. Mi smo tišina želja. Nemamo mi tu snagu. Kost po kost lomili su teški lanci, pravilo za pravilom od nas je napravilo strance. Međutim, morao sam da smislim način. Morao sam nekako da prevarim svet. Shvatio sam da ako nismo u mogućnosti da sačuvamo osobu, trebalo bi da sačuvamo u sebi ono najbolje o njoj. Znam da neka sećanja nisu lagan teret za nošenje, ali tu su, ona su deo nas. Lepi trenuci i srž drage osobe zaslužuju makar jedan siguran brod u moru naših sećanja. Neka plove, odatle ih niko ne može odvesti, tu su na sigurnom.

Znam šta mislite, ali način koji sam smislio nije tu zbog mene. On je vrlo nesebičan i jednostavan i tu je zbog nje. Ako svet još jače pokori moju divlju, neistraženu zvezdu, ako je rani dovoljno da više ne zna da su samo naša dela ono što ostaje iza nas, ako je uplaši i natera je da se još više odalji od sebe… ona uvek može da me pronađe. Ako me pogleda u oči, pokazaću joj more. Negde tamo, na horizontu, gde se sve spaja sa sobom, ugledaće jedan brod. Daću joj vremena, neka se podseti. U meni uvek može da upozna sebe i sve ono što je nekada bila.

The post Priča o divljoj, neistraženoj zvezdi… appeared first on Andrija Jonić.

Ljubav je najlepša kosmička buka. Zbog toga sam se oduvek plašio nekog budućeg, možda sasvim običnog jutra. Kada više nećeš biti važna. Kada nestaće sve i neće se čuti ništa.

The post Moj najveći strah appeared first on Andrija Jonić.

***

Prelepa, ali beživotna ulazna kapija još uvek se trudi. I to je sve. Čak su mi i početne, retko ugažene staze to potvrdile. Njen grad nema stanovnika. Prazan je poput najpraznije tišine, čak i najtanji zvuk žali sebe što se čuje, ona to ne oseća pa hoda dalje noseći najtužniji grad od svih gradova sa sobom. Ona ne oseća. Upravo zbog toga ni njen grad nema osećanja. Na svakom obeležju ime je izgrebano i zaboravljeno, zgrade su visoke, a htele bi da budu više, ciljevi su zacrtani, ali iako su ostvareni, podsećaju na zgrade. Izgubljena je. I šta da radi? Ona ne vidi znakove sopstvenoga grada. I kada neko poseti njen grad, brzo se u njemu izgubi ne znajući da li je zaista na pravom mestu i da li su njegovi koraci zaista potrebni  tim ulicama. Kad neko pokuša da doda neku novu boju, boja brzo spadne, ne zadržava se ništa iskreno i čisto. Ona, zapravo, i ne zna šta želi od sopstvenoga grada. I tako, povremeno – dogodi se. Neko zaista ostane, ali nikada u boji, nikada na sigurnom, iako ulica dobije njegovo ime, iako se javi taj osećaj da svi parkovi i svi trgovi žele nekoga da vole. Tužni su oni koji veruju da je taj grad njihov. Taj grad je samo svoj, a možda ni to nije. Možda je ničiji, onako poput nje, baš onako kako i ona nikada ničija bila nije. Taman je to grad. Vidi se kroz njene oči. I da se sruši ništa ne bi niklo. U praznoj lepoti, zapravo, ništa i nije ostalo.

***

Staze su bile u pravu. Jedva sam izdržao. Ranjenih stopala teturao sam se ka izlazu. A onda, kada sam već bio dovoljno priseban da saslušam, rekle su mi još nešto, sve uglas, poput hora koji odzvanja:
„Kada stvoriš iluziju o nekome, time stvaraš još jednu osobu, taj duplikat u tvom umu živi kao neostvarena želja. Tamo je neguješ, pričaš sa njom, u zatvoru sopstvenoga uma kroz iluziju veruješ kako znaš šta prava osoba misli i oseća. Pritom, ne primećuješ da život ide dalje, zamišljene godine prolaze dok ti i dalje stojiš u mestu. Shvataš li sada? Cveće koje si video, ono nikada nije postojalo…“

Shvatio sam. Ponekad istina ume da bude teža od same iluzije. Zbog toga je se ljudi i plaše. Želeo sam da nije tako, želeo sam da ostanem, ali, baš kao i sam život, morao sam da nastavim dalje. A ona? Znala je to. Negde duboko u sebi pokušala je da me vrati. Međutim, sa koje god strane posmatrali staze, one uvek vode napred. Mi smo ti koji zamišljamo strane. Da li ću se vratiti? Ne. Tada sam poslednji put poljubio prošlost. U samo nekoliko koraka premotao sam sva lepa sećanja i za sobom ostavio svoj poslednji osmeh, dve-tri neispunjene želje i jedan grad. Njen grad.

The post Njen grad appeared first on Andrija Jonić.

Mladi novinar, veoma ugledan u svom poslu, pozvan je u dečji dom koji je bio pred zatvaranjem. Nakon nekoliko poziva koji nisu precizno objašnjavali šta je to tako važno zbog čega bi on morao lično da se pojavi, vidno nervozan i pomalo pripit, rešio je da izdvoji nekoliko koraka u vremenu i zaputi se ka zagonetnom domu, upravo tamo gde se plaža usecala u sam početak beskrajnog plavog okeana. Za svaki slučaj, spakovao je mali diktafon i sa sobom poveo svog psa, koji je bio svedok mnogih njegovih intervjua.

***

Prolećni dan prijatnog mirisa. Polukružno dvorište malo izad plaže, zapuštena dvospratna kuća na brzinu okrečena neveštom rukom i poneko dete koje krišom viri sa prozora. Ne tako visok kameni zid u luku je ograđivao samo dvorište doma i dve omanje klupe koje su nemo posmatrale okean. Između njih nalazio se niski metalni dvogled prikačen za davno zarđalu šipku, a oko njega dve-tri šake peska razbacane po suvoj ugaženoj travi. Od celog sveta i svih mogućnosti to je bilo sve što su ta zemaljska, a opet ničija deca imala za sebe.

Pre ulaska u dom novinar je zastao da pogleda kroz dvogled. Morao je da čučne pošto visina nije mogla da se podesi. Negde u daljini ugledao je malog delfina kako skače, na momenat bi se umirio, izronio i pogledao pravo prema njemu.
„Tamo je od ranog jutra“, začuo se glas ženske osobe koja je polako prilazila, „delfin, neprestano posmatra, kao da čeka nešto…“
„Izvinite,  ja… nisam se najavio da ću doći“, rekao je novinar ustajući polako, „dobio sam nekoliko poziva odavde…“
„Znam, hvala vam što ste došli, iskreno, mislili smo da će te doći ranije ali…“, tada je zastala i pogledala u dečaka koji je išao tik uz nju. Bledog i umornog lica, on se jedva nasmešio i produžio napred ka klupi.
„Ja… nemam mnogo vremena“, nastavio je novinar prateći pogledom dečaka, „zapravo ne znam ni zbog čega sam pozvan ovde, Kakvo je ovo mesto?“
„Nazovite ga kako želite, ali ovo mesto je sve što ova deca imaju. Nažalost, još samo nekoliko dana a posle toga ne znamo kuda ćemo. Mi smo volonterski ovde, kuća je bila napuštena pa smo je malo preuredili da može da posluži… ali sada, napuštena deca moraju da napuste čak i napuštenu kuću. Neko je kupio čitavo zemljište, izgleda da je u ovako skrojenom svetu i jedna kuća za decu samo roba. Mislili smo da deca konačno imaju neko utočište i da to neće biti ulica, neka od njih su teško bolesna, bolnice kažu da ne mogu da ih prime jer nisu registrovana, nemamo novca za lekove, jedva skupljamo i za hranu…“
Dan se srušio poput najveće laži. Mislio je: ako vidi samo lepe stvari i udobnost koja ga okružuje, povremena nervoza je samo propratna cena a loše stvari ne postoje.
„Ne znam šta da kažem“, izgovorio je jedva čujno, „pokušaću da pomognem…“
„Pomozite“, uzvratila je tiho pokazujući na dečaka, „popričajte sa njim, to je sve što želi, on je teško bolestan i iskreno…“, nije stigla da završi, okrenula se kako bi sakrila suze i brzim hodom krenula ka vratima.

Talasi su hučali. Dok se približavao klupi razmišljao je kako da se obrati dečaku. Teško je. I pesak ima određenu težinu za zemlju. Zajedno sa našim stopalima deluje još teže. Sve što postoji predviđeno je da izdrži određenu težinu. Sve preko toga izaziva pucanje. I zaista, sve je povezano, samo što mi to ne osećamo. Dečak je to uvideo pa mu se obratio prvi.
„Vaše ime sam slučajno pročitao nekoliko puta u novinama, pa sam poželeo da se upoznam s vama. Nemam nikoga sa kime bih mogao da pričam…“
„Shvatam, ali…“, novinar je zastao a potom umorno prošaptao sebi u bradu, „ja imam vrlo malo vremena, možda nekih pola sata mogu da budem sa tobom, posle toga moram da idem“, uhvatio se za glavu i nastavio, „ne mogu da ti opišem koliko sam tužan zbog tvoje bolesti, nadam se da će sve biti u redu, pokušaću da ti pomognem…“
„Ne brinite“, uzvratio je dečak kroz osmeh, „ni ja nemam mnogo vremena. Možda još nekih pola sata večnosti da budem sa vama. I nemojte biti tužni. U bolesnim okolnostima svi smo bolesni. Svako na svoj način.“
Talasi tišine odjeknuli su prostorom. Pas je trčkarao okolo, povremeno bi prišao dečaku, tužno ga pogledao a potom odjurio dole ka vodi.
„Imate divnog psa“, rekao je dečak pokušavajući da ga dozove umornom rukom.
„Da… ne znam šta bih bez njega, pas je ipak najbolji čovekov prijatelj. Veoma ga volim. Nego, kaži mi“, nastavio je vadeći mali diktafon, „želeo si da pričaš sa mnom, zvučalo je kao vrlo važno. Ako želiš možemo i da te snimimo, uradićemo pravi intervju.“
Na dečakovom licu pojavio se osmeh. Uzeo je diktafon, pažljivo obema rukama, i ponovo vratio pogled ka okeanu.
„Želeo sam da vam ispričam nešto, znate, ja ovde nisam oduvek bio sâm. Imao sam nekoga.  Jedna devojčica, zvala se…“, zastao je na trenutak uzdahnuvši duboko, „zapravo, bila je lepa. Barem meni. Da li je vama neko nekada bio lep iz nekog potpuno nepoznatog razloga?“
Zagledan u svoje ruke koje su se tresle, novinar se okrenuo na stranu i otvorio bočicu lažnih namera. Prokletstvo. Prvi gutalj je bio gorak baš kao i čitav dan kroz koji je prolazio.
„Jeste“, odgovorio je s mukom trudeći se da dečak to ne primeti, „jeste ali… bilo je to davno, ne znam gde je ona sada. A ta devojčica koju pominješ? Da li je još uvek ovde?“
„Nije“, odgovorio je dečak vadeći malu sliku iz džepa, „otišla je pre nekoliko meseci, ali… ja u svakom trenutku znam gde je ona.“
„Stvarno?“, upitao je novinar zaista primetivši okean, „to je lepo, a kako ti uvek znaš gde je ona?“
„Malo pre nego što je otišla smislila je način da se sretnemo kada god poželimo. Još uvek pamtim njeno lice u tom trenutku, rekla je: ʼKada zaspiš, sanjaj da si delfin. Ja ću učiniti isto. Otići ćemo nekud daleko odavde.ʼ I ja sam je poslušao. Odlazili smo na spavanje uvek u isto vreme. Kada bi neko ušao u sobu da proveri, naša tela bi zaista bila tu. Međutim, mi smo bili daleko, obilazili bismo mora i okeane, pratili smo jedno drugo kroz te blistave plave površine. Sunce bi nam pričalo o svetlu, oblaci o kiši, naši pogledi o postojanju. Problemi nisu postojali. Bili smo zdravi. Imali smo sve i sve je imalo nas.“
„To je zaista lepa priča“, uzvratio je novinar blago zbunjenim tonom, „ta devojčica, voleo bih da upoznam i nju, jednom, ako to bude moguće…“
„Nažalost, to više nije moguće. Kao što rekoh, otišla je, meni je značila, nikome drigome nije bilo stalo do nje. Deca postaju sve manje važna. Da li ste vi nekada pomislili da mi postojimo? “
„Iskreno…“, zastao je novinar vidno zbunjen pitanjem, „znam da postojite, ali… postoje i obaveze, postoji mnogo drugih stvari…“
„Postoje“, prekinuo ga je dečak gledajući napred ka plavom, „postoje da prikriju jednu tužnu istinu. Ljudi su izgubili osećaj za ljude. Često zatvaraju vrata jedni drugima. A ne znaju da kada nekome zatvarate vrata, zatvarate vrata jednom biću, biću kojem možda sve što treba u tom trenutku jeste upravo to malo posvećenog vremena, poneka lepa reč, možda osmeh, nekoliko razmenjenih rečenica, radost za danas, ideja za sutra. Nemojte se pravdati sebi. Ne uklapamo se svi u svom trenutnom stanju sa svakim Barem ne u ovom veštačkom svetu koji smo stvorili. Otuđenost nam je nametnuta. Mi smo je nametnuli. Nemamo svi želje i strpljenja u svakom trenutku. Ponekad, to je teže od samog kosmosa. A ipak, jedan trenutak našeg vremena, to malo posvećenosti nekome može biti dovoljno za sve što nedostaje. Ili makar za jedan deo. Međutim, s vremenom sam razumeo: strpljenje se teško razvija u teškom, lošem okruženju, čak i udobnost potajno nanosi rane. Udahnite trenutak ponekad. Lepo miriše ovaj dan. Ne želim više da vas zamaram, vidim, nemate strpljenja.“
Novinar je nemo gledao u daljinu.
– „Kada malo bolje razmislim“, izgovorio je jedva čujno, „mislim da ću odložiti sve obaveze i ostati ovde sa tobom…“
„To bi bilo lepo“, uzvratio je dečak vraćajući malu sliku u džep, „ali, kao što rekoh, ni ja nemam mnogo vremena, i ne mogu da odložim…“

Talasi tišine udarili su u obalu. Kažu da razgovor nije potrajao još dugo do trenutka kada je dečaku naglo postalo loše. Put od klupe do nečega što se samo moglo nazvati domom bio je veoma dugačak. Nosio je to malo telo u rukama dok su ostala deca gledala, nije ni primetio da i dalje čvrsto drži diktafon u ruci. Zrnca peska pod nogama postajala su još teža. Zvuci sirena kasne za siromašne. Zvuci plača isti su za sve. Neko vreme je sedeo na klupi plašeći se da uđe unutra. Kada su izašli, pogledali su ka njemu i to je bilo dovoljno. I zemlja je znala. Dečak se više neće vratiti.

Otišli su i odneli ga. Kao da nikada nije ni postojao. Novinar je i dalje sedeo na klupi, bio je potpuno izgubljen u trenutku kada je prišla ženska osoba i pružila mu mali diktafon. Kroz suze je jedva uspela da izgovori:
„On…rekao je da poslušate… snimio je poslednje reči za vas…“
Tada se dogodilo. Sa trake se još uvek čuo samo šum kada mu se učinilo da je video nešto u daljini mora. Milion bubnjeva počelo je da udara u njemu. Milion bubnjeva stalo je u istom trenutku. Negde u daljini, iz čiste potpune dubine, dva delfina iskočila su visoko i na trenutak sunce ih je objasjalo, u trptaj oka stala je čitava slika koja je ličila na san. Sa trake se začuo glas dečaka:
„Možda je to što vidite ono što mislite da jeste. A možda samo dva delfina baš u tom trenutku putuju nekuda zajedno. Neka vas um ne zavara, kao što je to uradio sa vašim psom. Pas nije čovekov najbolji prijatelj. To što smo jedni drugima neprijatelji pa nam jedno iskreno biće pokaže šta je ljubav – to je nešto drugo. Vreme je. Moram da krenem. Realnost koju sebi priređujemo isuviše je plitka za sve naše mogućnosti. Srešćemo se ponovo, negde u dubini.“

Traka na diktafonu je stala. Kažu da je novinar dugo ostao gledajući ka horizontu. Te večeri i sunce je dugo zalazilo. Činilo se veoma dugo.

Nakon ovog događaja novinar je napustio svoju profesiju. Posvetio je život životu. Retko su ga viđali. Međutim, od svih stvari koje su mu se dogodile jednu nikada nije zaboravio. Kud god da je pošao sa sobom je nosio priču o dečaku i devojčici iz dubine okeana. Priču je nazvao „Negde daleko plivali su delfini.“

Mom drugu Borisu koji je nakratko posetio ovu realnost,
za naše prve korake na Kalemegdanu.

The post Negde daleko plivali su delfini appeared first on Andrija Jonić.