Moram da vam se poverim. Ne tako davno, možda tokom ovih nekoliko milijardi godina, upoznao sam jednu divlju, neistraženu zvezdu. Pojavila se kao bljesak neke davne svetlosti, toliko divlja da mi je prosto bilo žao da na bilo koji način pokušam da je pripitomim. Iskreno, mislim da to nikada nisam ni želeo i sada mi je žao zato što je u nekim slučajevima možda tako izgledalo. Moja jedina želja bila je da je istražim, makar malo bolje upoznam, i da zajedno sa njom otkrijem neke nove zvezde rasute po našem zajedničkom prostoru. Međutim, u tim vremenima i ja sam bio neistražen baš kao i ona i nisam mogao mnogo toga da pružim. Negde duboko u sebi znao sam da ću vrlo brzo morati da je pustim u neki drugi svet, onaj što luta, tamo gde svaki novi dan vrlo brzo izbledi i gde se životinje smeju iskrenije od ljudi.
Tako je i bilo. Jednoga dana došli su po nju; mutne senke i hiljadu pravila okovanih lancima.
I ona je otišla…
Svet nikada nije želeo da istraži i malo bolje upozna tu divlju, neistraženu zvezdu. Svet nikada nije želeo da zajedno sa njom otkrije neke nove zvezde. Za njega iskrene stvari ne postoje. On je samo želeo da je pripitomi na svoj način, što brže i što bolje, da uz lepu reč i lažan osmeh natera zvezdu da postane hladna i jednosmerna baš kao i on. Muka je to kada je osnova trula i ne želi da se izleči. Kada nemaš sjaj u sebi i želiš da ga drugi izgube, umesto da naučiš nešto više o svetlosti. Opirala se, znam da jeste, ali svet je tamni prevarant koji čak i rat može da predstavi kao priču o ljubavi. Na kraju, ona mu je pružila ruku ne znajući da svaka osoba može da ode na dva načina. Prvi je tužan, kada odlazimo od drugog bića. Drugi je težak, kada odlazimo od sebe…
Ubrzo posle odlaska počeo sam da se menjam. U početku nisam mogao da razumem šta se to dešava i zbog čega iz dana u dan sve više posmatram sebe, zbog čega gledam kroz nebo i danju vidim zvezde. Ubrzo sam shvatio. Ona je uradila baš ono što je bilo potrebno u tom trenutku. Umesto da ja istražim nju i saznam više o toj divljoj, neistraženoj zvezdi, ona je potpuno nesvesno pripitomila mene. Pomogla mi je da shvatim šta je pravi cilj i za šta se vredi boriti, da osetim koliko je života sadržano u jednom gramu bezuslovne ljubavi i da kada god poželim, mogu da vidim druge, lepše svetove, čak i tamo gde ih nema. Njen način je bio poput cveta, nežno iskren i okrenut ka suncu.
To joj nikada neću zaboraviti.
Moram da vam se poverim jer stalno imam osećaj da upravo njoj dugujem sve ono što sam postao i sve ono što ću najverovatnije postati.
Budućnost. Tek što je pomenemo, a već je tu. Vreme leti, grabi sate poput najbržih ptica, dani prolaze, često nas i ne primećuju, baš kao mladost kada prolazi pokraj starosti. Ponekad me sretne. Ponekad je sretnem. Valjda se kosmos još uvek trudi da poveže svoje prvobitne niti. Za razliku od njega, mi smo odavno odustali. Samo poneki zagrljaj zaluta, onako nedovršen, u prolazu dok smenjuju se godišnja doba. Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće. Mi smo tišina želja. Nemamo mi tu snagu. Kost po kost lomili su teški lanci, pravilo za pravilom od nas je napravilo strance. Međutim, morao sam da smislim način. Morao sam nekako da prevarim svet. Shvatio sam da ako nismo u mogućnosti da sačuvamo osobu, trebalo bi da sačuvamo u sebi ono najbolje o njoj. Znam da neka sećanja nisu lagan teret za nošenje, ali tu su, ona su deo nas. Lepi trenuci i srž drage osobe zaslužuju makar jedan siguran brod u moru naših sećanja. Neka plove, odatle ih niko ne može odvesti, tu su na sigurnom.
Znam šta mislite, ali način koji sam smislio nije tu zbog mene. On je vrlo nesebičan i jednostavan i tu je zbog nje. Ako svet još jače pokori moju divlju, neistraženu zvezdu, ako je rani dovoljno da više ne zna da su samo naša dela ono što ostaje iza nas, ako je uplaši i natera je da se još više odalji od sebe… ona uvek može da me pronađe. Ako me pogleda u oči, pokazaću joj more. Negde tamo, na horizontu, gde se sve spaja sa sobom, ugledaće jedan brod. Daću joj vremena, neka se podseti. U meni uvek može da upozna sebe i sve ono što je nekada bila.