Postoji jedna bašta u mojoj glavi. U njoj svakoga jutra uredno zalivam cveće otuđenosti i tišine. Taj skromni kutak osame sagradio sam kao odgovor na nemir sveta, radi bekstva od užarenih ljudi, istrošenih priča, proste, zaludne klime u vazduhu.
U početku, bašta nije imala ogradu zbog toga što sam ja, tada još uvek mlad i nevešt, puštao druge da zajedno sa mnom dele miris nove slobode. Ali, glas po glas i dah po dah, gosti počeše da prave buku, da ostaju u mojoj glavi do kasno u noć, da pale vatru i đonovima se zaleću na miroljubivost cveća. Jedva sam ih izbacio iz tog skromnog, sopstvenog raja, zamalo nisu proterali oni mene.
Sada je tu kapija, toliko visoka da se na njoj odmaraju oblaci. Kovana je iskustvom dugo i spretno i otvara se isključivo iznutra, kada ja to želim, da ne bi upali vešti kradljivci mira. A pokušavaju često, penju se i viču, obećavaju da će biti tihi, da će poštovati maslačke, ali ja znam da lažu; otkinuće im žute glave, to se vidi iz njihovih pogleda jer tamo raste ljudsko trnje, ono znano, najoštrije trnje.
Vođen iskustvom, ispred kapije sam postavio natpis koji su detlići vešto izdubili u kori drveta.
„Uredi sopstvenu baštu u glavi, zasadi nove misli i počupaj korov pređašnjih dana. Samo onda kada tvoj vidik ne bude polomljeno sunce i kada sopstveni otrov pretvoriš u lek, moći ćeš da hodaš novim svetovima a da ih ne uništiš.“
Znam, težak je to put, čini se nezamislivim. Ipak, ja ću svoju baštu nastaviti da uređujem i da se u njoj domunđavam sa mudrim sovama. One su oduvek razumele moje bekstvo od sveta. Skoro su se tu nastanile, dosadile su im ljudske priče, pa sada zajedno slušamo vetar.
Nekada je čovek bežao od prirode, krio se i drhtao u tami. Sada je obratno, pa se, osim prirode, sam čovek najviše plaši čoveka. I dok se zlobom opijeno društvo ne otrezni, ja ću uredno ispijati lek osame i novih saznanja. Zaključili smo jutros, stara sekvoja i novi ja: s vremena na vreme, svakom stvoru je potreban zasluženi odmor od ljudskog postojanja.