Baš kao u slučaju Pekićevog romana 1999, ništa manje i Orvelove čuvene 1984, Poslednji organski čovek na svetu istražuje izgubljenu ljudskost, i to kroz gotovo neshvatljivo traganje glavnog junaka za ljudskim „slabostima“, pre svega emocijama i prirodnošću koja je kroz vekove izopačenja nestala pod naletom veštački izgrađenog sveta.

Predstavljajući te promene slikovito, sa puno smisla za uzbudljivo pripovedanje u kom ćete istinski uživati, Andrija Jonić čitaocima donosi sjajan roman, upozoravajuću priču o svetu koji nas čeka u budućnosti. Možda i svetu koji je već tu, ali ga još uvek nismo svesni. Nakon Poslednjeg organskog čoveka na svetu to neznanje više nije moguće.

The post Pronalaženje izgubljene ljudskosti – Vladimir Petrović appeared first on Andrija Jonić.

Ponekad autor piše roman unazad. Vrlo dobro zna gde je krenuo i zašto, zna i šta će naći na kraju putovanja, ali ne može da odoli izazovu. U tome ime nečaga mazohističkog. Strepite od odgovora na kraju putovanja, jer ga znate i niste srećni, ali ne možete da uteknete potrebi za putovanjem. Posećujete svoje strahove i pomno beležite sopstvenu ustreptalost, ali vaši strahovi jesu pravi narativ romana. Andrija Jonić ništa ne krije. Već u podnaslovu svoga romana, na koricama, piše: Smak sveta ne dolazi iz vedra neba, on se godinama šunja. Biće da ga nismo primetili, ili nam je lakše da tako mislimo. To je i priznanje i upozorenje. Kao svako priznanje, teško se prima; kao svako upozorenje, teško se prihvata.

Problem sa Jonićevim romanom je što će vas njegova tema i zapitanost navesti da pomislite da je to možda vaš roman koji je potpisao neko drugi! Jer jako dobro znate o čemu on piše. Ipak, postoji jedna velika razlika: on to ume! Možda umete i vi, samo se niste okušali. On jeste.

Jonić vlada jezikom, sintaksom, stilom i strukturom. To nije svakome dato, često ni svim onima koji sebe identifikuju kao književnike. Jonić ne opisuje, on doživljava i preživljava svoje strepnje. On precizno fundira svoje konstrukcije, seje oko sebe sitne i krupne zagonetke, postavlja zamke i tera vas da razmišljate o onome što čitate. Jonić vas ne navodi i ne zavodi, on vas izaziva da se pronađete u svetu koji je zarobljen vlastitom logikom, a ona poništava sva vaša iskustva, htenja, navike i nadanja. I to tako što će vas uveriti da ste vi svako, a niko nije vi, pa kad niko nije vi, ni vi nemate razloga da budete to što jeste. A to, onda, nije pitanje fikcije nego neminovna posledica pristajanja na svet koji postoji zahvaljujući tome što ste vi prestali da postojite.

Kad to shvatite i prihvatite, onda vaši problemi prestaju. Vi ste zaista svako, a to znači da ste niko!

I ništa.

E, to je razlog da čitate Jonićev roman. Možda ste još uvek neko i nešto.

The post Možda ste još uvek neko i nešto – Dragomir Acović appeared first on Andrija Jonić.

Poslednji organski čovek na svetu predstavlja jedinstvenu priču o sledećih trista godina budućnosti čovečanstva.

Negde oko 2330. godine uhapšen je Igigi, poslednji organski čovek na svetu. Tokom njegovog hoda ka smrtnoj presudi, on upoznaje Enkidua, čistača nuklearnog otpada iz Zemljine atmosfere, koji je unajmljen da snimi priču o Igigijevim sećanjima na stari svet. Kako bi mu pomogao da dobije obećanu nagradu, Igigi mu dopušta da snimi njegove misli i priču o tome kako je svet neprimetno stigao do svoje tragične budućnosti.

Od pojave virtualne realnosti i Hipnosa, nagrade Profesor Pendrek za policajca koji je najviše tukao narod, pa sve do ugradnje bioplastičnih srca i presađivanja uma zarad večnog života, roman preispituje neka od najvažnijih pitanja budućnosti čovečanstva.

Roman Poslednji organski čovek na svetu možete pronaći od 1. juna u svim bolje snabdevenim knjižarama širom Srbije ili poručiti sa popustom na sajtu kvazarknjige.rs

The post Novi roman Andrije Jonića „Poslednji organski čovek na svetu“ u prodaji od 5. juna appeared first on Andrija Jonić.

Dvodelnim kulturnim programom u Kučevu predstavljen je Maksim, časopis za književnost, umetnost i kulturu.

Biblioteka Nikola Sikimić Maksim Kučevo 5. jula organizovala je dvodelni kulturni program povodom dva važna događaja. Svečanim prijemom u čitaonici biblioteke, uz prisustvo predsednika Opštine Kučevo dr Ivana Rajičića, zamenika predsednika Opštine Kučevo Nenada Mikića i predsednika skupštine Opštine Kučevo Branka Kecmana, zatim jednog dela autora zastupljenih u Maksimu, kao i bibliotekara iz celog okruga, obeležen je dan rođenja Stevana Raičkovića, koji je rođen u Neresnici 5. jula 1928. godine.

Drugi deo događaja, odnosno predstavljanje prvog broja Maksima, časopisa za književnost, umetnost i kulturu, održan je u Spomen parku Ravništarka.

Svi prisutni autori (Andrija Jonić, Vladimir Petrović, Slavica Jovanović, Golub Jašović, Tanja Đurđević, Miloš Petrović, Aleksandra Petrović, Sanela Ankić, Sergej Stanković, Davor Radulj) imali su priliku da govore o samom časopisu ili pročitaju svoj prilog.

Nakon radnog dela, za goste je organizovan obilazak pećine Ravništarka zahvaljujući Turističkoj organizaciji Kučevo.

„Ovo je dan kada gradimo nova prijateljstva i učvršćujemo stara, dan kada se predstavljaju ostvarene stare ideje i rađaju nove, ali i dan kada odajemo počast ljudima čija imena su sinonim za kulturu. Posebno je važno što su se pozivu odazvali ne samo autori, već i bibliotekari iz celog okruga. To neizostavno znači da nam je zamisao bila itekako dobra”, rekla je Jovana Dišić, direktorka Biblioteke Nikola Sikimić Maksim.

„Projekat Maksim započet je prošlog leta, kada su se u biblioteci okupili kučevski pesnici, pisci i ljubitelji pisane reči. Tada smo svi zajedno zaključili da nam je potreban prostor za afirmaciju lokalnih autora, mesto na kome bi manje poznati ili nepoznati pisci i pesnici mogli da stanu rame uz rame sa najvećima. A koji je bolji način za to od časopisa?”, zaključila je Dišić.

Glavni urednik prvog broja je Mladen Milosavljević, a urednik za poeziju Spasoje Joksimović.

Planira se da časopis izlazi jednom godišnje.

Izvor: Biblioteka „Nikola Sikimić Maksim“

The post Kratka priča Andrije Jonića u prvom broju časopisa „Maksim“ appeared first on Andrija Jonić.

Ukratko: Ovoga dana, dok se smejemo, tugujemo, čitamo knjigu, šetamo psa, volimo nekoga, volimo nešto, nije ni važno, ovoga trena u kojem postojimo, države širom sveta, pa i naša država, nametnule su ili planiraju da nam prislilno nemetnu pasoše za kretanje (da nazovemo stvari pravim imenom).

To su pasoši za kretanje po našem gradu, po našim omiljenim mestima, da budemo još više umorni i ugušeni dodatnim procedurama.

Dakle, ne samo što smo na hiljadu načina podeljeni među sobom (što izgleda da nije dovoljno korporacijskim magnatima i miroljubivim “filantropima”), već se pred našim očima, ovoga dana, ovoga trena, odigrava nešto što direktno ugrožava osnovnu slobodu svakog ljudskog bića – da se kreće.

Danas su to kafići i pozorišta, sutra će to biti kancelarije, ulice i kvartovi, a potom kuće i zgrade. Ne verujete? Vratite se pet godina unazad i kažite starome sebi da će vam za ulazak u omiljeni kafić biti potrebna specijalna propusnica. Zvuči smešno i nemoguće, zar ne?

Zar nam nije dovoljno što prolazimo kroz torturu, što nam pored otisaka prstiju, sada uzimaju krv i sline, ali i troše naše dragoceno vreme i veliku snagu da sve to istrpimo? Pa šta više da damo?

Kako ćemo sutra da objasnimo svojoj deci zbog čega im je potrebno skeniranje nekakvih kodova i pasoša kuda god da krenu? I ko nas to i zbog čega, zapravo, skenira?

Shvatite da nije važno da li ste “vakser” ili “anti-vakser”, nije važno kojoj veri ili naciji pripadate, da li mislite da je Zemlja ravna ploča ili za koji tim navijate – ovo je pitanje svih nas, ovo je pitanje budućnosti čovečanstva.

Shvatite i to da živimo na ozbiljnoj globalnoj prekretnici u kojoj jedna džinovska korporacija ujedinjene svetske vlasti testira granice do kojih možemo da idemo. I mi, i oni.

Pažljivo se uvode nove mere, ukidaju stare, vraćaju i menjaju, zbunjuju nas i niko tačno ne zna šta da misli i kaže. Globalni eksperiment se odvija, kalkuliše se i beleže se reakcije. I to već predugo traje.

Razmišljam naglas, nisu rijaliti programi prisutani tek onako, zbog zarade, niti su tu zbog opšteg zaglupljivanja naroda. Tu su da se naviknemo na situaciju da su ljudi zaključani u jednog kući, u zatvoru na koji su sami pristali.

Ne krivite političare, tužni su to ljudi. Političari nikada nikome nisu pomogli. Oni su tu da sprovode naređenja onih koji nikada neće odgovarati. I ne postoji opozicija. To je samo privid dve strane koje se međusobno bore, kao dva gladijatora sa drvenim mačevima koji nakon predstave odu kod istog gazde. Ne gubite vreme, dragoceno je, curi iz sata u sat.

Svet je u našim rukuma. Ukoliko danas pristanemo na pasoše za kretanje, sutra će nam svet iskliznuti kroz prste. I dok trepnemo okom, naša deca neće znati šta je to druženje, odgajaćemo ih u obeleženim zonama, zastaće im korak, plašiće se sveta oko sebe, drhtaće iznutra…

I zapamtite, nijedna država nije jača od naroda koji želi svoju slobodu.

Izbor je na nama.

The post Pasoš za kretanje – da li ste svesni šta se dešava oko nas? appeared first on Andrija Jonić.

U početku, bašta nije imala ogradu zbog toga što sam ja, tada još uvek mlad i nevešt, puštao druge da zajedno sa mnom dele miris nove slobode. Ali, glas po glas i dah po dah, gosti počeše da prave buku, da ostaju u mojoj glavi do kasno u noć, da pale vatru i đonovima se zaleću na miroljubivost cveća. Jedva sam ih izbacio iz tog skromnog, sopstvenog raja, zamalo nisu proterali oni mene.

Sada je tu kapija, toliko visoka da se na njoj odmaraju oblaci. Kovana je iskustvom dugo i spretno i otvara se isključivo iznutra, kada ja to želim, da ne bi upali vešti kradljivci mira. A pokušavaju često, penju se i viču, obećavaju da će biti tihi, da će poštovati maslačke, ali ja znam da lažu; otkinuće im žute glave, to se vidi iz njihovih pogleda jer tamo raste ljudsko trnje, ono znano, najoštrije trnje.

Vođen iskustvom, ispred kapije sam postavio natpis koji su detlići vešto izdubili u kori drveta.

„Uredi sopstvenu baštu u glavi, zasadi nove misli i počupaj korov pređašnjih dana. Samo onda kada tvoj vidik ne bude polomljeno sunce i kada sopstveni otrov pretvoriš u lek, moći ćeš da hodaš novim svetovima a da ih ne uništiš.“

Znam, težak je to put, čini se nezamislivim. Ipak, ja ću svoju baštu nastaviti da uređujem i da se u njoj domunđavam sa mudrim sovama. One su oduvek razumele moje bekstvo od sveta. Skoro su se tu nastanile, dosadile su im ljudske priče, pa sada zajedno slušamo vetar.

Nekada je čovek bežao od prirode, krio se i drhtao u tami. Sada je obratno, pa se, osim prirode, sam čovek najviše plaši čoveka. I dok se zlobom opijeno društvo ne otrezni, ja ću uredno ispijati lek osame i novih saznanja. Zaključili smo jutros, stara sekvoja i novi ja: s vremena na vreme, svakom stvoru je potreban zasluženi odmor od ljudskog postojanja.

The post Bašta u mojoj glavi appeared first on Andrija Jonić.

Zbirka je kao i prethodne dve objavljena u izdanju Centra za Kulturu Veljko Dugosević koja nam donosi jos novih cuvara. Urednici su Mladen Milosavljević i Dragan Despot Djordjević, a ilustraciju korica je uradio Vladimir Petrović.

Treća zbirka priča “Čuvari zlatnog runa”, kao i prethodne dve, bavi se temama, legendama i mitovima iz oblasti Homolja i Zvižda. Za razliku od prethodnih, ova zbirka nam donosi nešto veći broj pripovesti lokalnih stvaralaca čije priče stoje rame uz rame sa već dokazanim autorima, što će ovoj knjizi zasigurno doneti jedan osobeni kvalitet, reči su Mladena Milosavljevića urednika treće zbirke. Mladen Milosavljević je rođen 1982. godine u Smederevskoj Palanci. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na smeru za Etnologiju i antropologiju. Glavni je i odgovorni urednik Omaje, koncepta posvećenog promovisanju folklorne fantastike. Snimio je nekoliko dokumentarnih i jedan igrani film (Naprata, 2013). Piše priče iz oblasti fantastike. Autor je romana “Kal juga“ . Živi i radi u Beogradu.

„Ko nije hodio Homoljem noću, taj ne zna šta je mrak” predstavlja moto pod kojim su najznačajnija imena književnih velikana današnjice stvorila zbirku priča Zvižda i Homolja „Čuvari zlatnog runa“.

Mladen Milosavljević

The post Kratka priča Andrije Jonića u zbirci „Čuvari zlatnog runa III“ appeared first on Andrija Jonić.

Autor je online zbirke kratkih priča i tekstova Dnevnik vidljiv čudnima. Za samo dve godine i svega nekoliko objavljenih tekstova ova zbirka je postala najčitanije književno delo u online formi, praćeno kratkom pričom Idi probudi ostalu decu koja je na području bivše Jugoslavije doživela do sada nezapamćen odziv čitalaca.

U slobodno vreme Andrija Jonić proučava metafiziku, psihologiju, istoriju, simbologiju i druge oblasti duha. Ne prihvata ograničenja nacije, religije, ideologije, političkog opredeljenja, pokreta ili grupacije. Etički vegetarijanac. Ne razume se u dogme i norme književnosti.

U sistemu se bavi informacionim tehnologijama. U životu je nešto sasvim drugo.
Bila bi prava šteta da nismo porazgovarali i sa njim.

Vaš roman Refren je doživeo nekoliko izdanja kod prethodnih izdavača, a sada ga čitamo u novom izdanju Lagune. Da li možete da nam otkrijete koja je tajna popularnosti ovog romana?

Postoji nenametljiva suština koja je uvek tu uz nas, mi je prepoznajmo, živimo sa njom, ali vrlo često nemamo snage ili hrabrosti da se u nju upustimo, da je oslušnemo ili čak priznamo da ona postoji. Veliki je problem kada čovek nešto oseća, kada uviđa neke stvari, ali ne može da im pristupi, pa onda počne da luta, izgubi se, a zatim prihvati život u kalupu misleći da je tako lakše. Refren je sve suprotno od toga. Stilski ne pripada kalupu, emocijom ne pripada kalupu, on prosto odbija da pripada bilo kakavim normama društva, već govori kako je sve suprotno od onoga što smo naučili, da smo prevareni u svakom smislu. Refren je neizbežna suština, suštinski ispravna lekcija koja čeka na nas da počnemo sa učenjem. Mislim da su ljudi to prepoznali.

Zanimljivo je da Vi zapravo i niste imali nameru da napišete roman?

Nije postojala nikakva određena inspiracija, barem ne da sam ja toga svestan. Refren predstavlja roman koji je nastao sasvim slučajno. Volim da napomenem jednu istinu, a ona glasi da je to roman koji nikada nije trebao da bude roman. Jednog sasvim uobičajenog dana sam doživeo nešto neuobičajeno i počeo sam da zapisujem sve svoje misli, kao i neke nasumične događaje iz snova koji su na prvi pogled delovali potpuno nepovezano. Nakon četiri godine zapisivanja shvatio sam da u rukama imam priču koju moram da podelim sa drugima.

Šta je Refren? Naučno fantastični roman? Ljubavna priča? Dnevnik snova? Svojevrsno Jevanđelje?

Refren je novi ugao pogleda na svet. Veliki broj ljudi je pročitao roman dva ili tri puta, i svako je došao do istog zaključka – priča je svaki put drugačija i menja se u skladu sa vašim trenutnim unutrašnjim stanjem. Krajnji utisak o samom romanu je zapravo nevažan. Vrlo je moguće da se jednog jutra čitalac probudi baš kao i “NN” – sa jednim potpuno novim pogledom na svet.

Kome je namenjen Refren?

Svakoj osobi na planeti koja je spremna da, makar na kratko, pogleda na svet oko sebe drugim očima. Međutim, Refren se ne može samo “čitati”, on se mora istinski razumeti. Ključ roman jeste u tome da sadrži niz istinski važnih spoznaja svedenih na izuzetno proste reči i simbole koji se određenim redosledom “urezuju” negde duboko u podsvest čitaoca.

Publici ste najpoznatiji po onlajn zbirci kratkih priča i tekstova Dnevnik vidljiv čudnima. Da li možete da nam kažete nešto više o tome?

Baš kao i roman Refren, zbirka je nastala spontano, bez plana ili bilo kakve želje da se promoviše široj čitalačkoj publici. Bio je to online dnevnik namenjen slučajnim prolaznicima i prijateljima moje Facebook stranice (kojih u to vreme nije bilo puno). Međutim, nakon objavljivanja priče Idi probudi ostalu decu postalo je jasno da to neće ići tako (smeh), jer je za nešto manje od mesec dana priča podeljena više od 30.000 puta na mom sajtu i ko zna koliko puta na drugim portalima i društvenim mrežama. Tako je Dnevnik vidljiv čudnima postao dostupan široj čitalačkoj publici, ali ipak vidljiv samo „čudnima“.

Šta je to projekat Kvazar?

Kvazar je globalni projekat pisan sa ciljem da razbije određene iluzije uma, kao i veštačke osećaje koje su ljudi razvili pod pritiskom bolesnih okolnosti u kojima se nalaze. Kvazar služi da podigne nivo svesnosti pojedinca i pokaže nove smernice u posmatranju života i veštačkog auto-destruktivnog sveta u kome živimo. Zbog toga što je izuzetno zahtevan za pisanje, Kvazar će morati da pričeka još neko vreme kako bi ugledao svetlost dana.

Koji je savet koji biste dali mladim ljudima u Srbiji?

Izbacite televizor iz kuće. Zauvek.

A mladim autorima?

Teško je, ali nije nemoguće.

Na čemu trenutno radite? Da li planirate da objavite još neku knjigu? Da li će ona biti slična knjizi Refren ili pišete nešto sasvim drugačije?

Pisanje drugog romana polako privodim kraju, ne smem puno toga da otkrijem, osim da je reč o jednoj nesvakidašnjoj priči o Beogradu u 18. veku. Biće to nešto sasvim drugačije od Refrena, naročito stilski, ali sa prepoznatljivom filozofsko-psihološkom linijom.

Šta trenutno čitate?

Arhivske zapise grada Beograda, putopise, priče davnih prolaznika, vraćam se kroz vreme i shvatam da se ništa ne menja.

Koje su knjige kojima se rado vraćate?

Interesantno je to da se ne vraćam knjigama, već isključivo pojedinim filmskim ostvarenjima.  Interstellar je moja večna ljubav, kao i Dvanaest gnevnih ljudi.

Preporučite neke naslove posetiocima Bookvara.

John H. Walton – The Lost World of Adam and Eve
Mladen Milosavljević – Kal Juga

Autor: Milan Aranđelović
Izvor: Bookvar.rs

The post Intervju: Andrija Jonić za Bookvar.rs appeared first on Andrija Jonić.

Urednik izdanja je doktorand književnosti Jovana Dišić, a kao izdavač potpisana je Narodna biblioteka “Veljko Dugošević” iz Golupca.

Značajno mesto među pomenutih 25 pisaca zauzima i priča Andrije Jonića, koji je za ovu zbirku napisao kratku priču pod nazivom Strahum.

Strahum (strah+um) predstavlja stanje suženog poimanja stvarnosti, nastalog usled strahova koji se postepeno usađuju i vremenom trajno nastanjuju u ljudskom umu, a koji za posledicu imaju dugoročne traume. Nakon opsežnog istraživanja, Andrija je odlučio da čuvenu legendu o Todorcima predstavi iz jednog drugačijeg, psihološkog ugla, pritom čuvajući duh prošlog vremena.

Zbirka, za sada, može da se kupi na info pultu golubačke tvrđave, kao i u prostorijama izdavača. Takođe, u planu je i eventualna skorija distribucija zbirke u nekom od knjižarskih lanaca.

Inspirisane istorijski, mitskim i folklornim nasleđem Đerdapa, priče iz zbirke „Gvozdena kapija“ predstavljaju redak ali veoma vredan pokušaj očuvanja naše kulturne baštine, oličene u pripivestima posvećenim tajanstvenoj, drevnoj i gorostasnoj Golubačkoj tvrđavi. Vođeni istorijom, legendama i narodnim predanjima, autori zastupljeni u ovoj zbirci otisnuli su se na jedno zanimljivo i neizvesno putovanje, putovanje koje će vas odvesti u neka davno prohujala vremena i zaboravljene svetove, koji postoje još samo u mašti posvećenih pripovedača.
— Časopis Omaja

Mladen Milosavljević

The post Kratka priča Andrije Jonića u zbirci „Gvozdena kapija“ appeared first on Andrija Jonić.