Pisati roman je avantura! Zaputite se kroz pustinju i kroz prašumu, pa ako jednog dana stignete na drugu stranu, gde god to strana bila, morate da odgovorite na preteško pitanje samom sebi: Zašto sam uopšte krenuo?
Ponekad autor piše roman unazad. Vrlo dobro zna gde je krenuo i zašto, zna i šta će naći na kraju putovanja, ali ne može da odoli izazovu. U tome ime nečaga mazohističkog. Strepite od odgovora na kraju putovanja, jer ga znate i niste srećni, ali ne možete da uteknete potrebi za putovanjem. Posećujete svoje strahove i pomno beležite sopstvenu ustreptalost, ali vaši strahovi jesu pravi narativ romana. Andrija Jonić ništa ne krije. Već u podnaslovu svoga romana, na koricama, piše: Smak sveta ne dolazi iz vedra neba, on se godinama šunja. Biće da ga nismo primetili, ili nam je lakše da tako mislimo. To je i priznanje i upozorenje. Kao svako priznanje, teško se prima; kao svako upozorenje, teško se prihvata.
Problem sa Jonićevim romanom je što će vas njegova tema i zapitanost navesti da pomislite da je to možda vaš roman koji je potpisao neko drugi! Jer jako dobro znate o čemu on piše. Ipak, postoji jedna velika razlika: on to ume! Možda umete i vi, samo se niste okušali. On jeste.
Jonić vlada jezikom, sintaksom, stilom i strukturom. To nije svakome dato, često ni svim onima koji sebe identifikuju kao književnike. Jonić ne opisuje, on doživljava i preživljava svoje strepnje. On precizno fundira svoje konstrukcije, seje oko sebe sitne i krupne zagonetke, postavlja zamke i tera vas da razmišljate o onome što čitate. Jonić vas ne navodi i ne zavodi, on vas izaziva da se pronađete u svetu koji je zarobljen vlastitom logikom, a ona poništava sva vaša iskustva, htenja, navike i nadanja. I to tako što će vas uveriti da ste vi svako, a niko nije vi, pa kad niko nije vi, ni vi nemate razloga da budete to što jeste. A to, onda, nije pitanje fikcije nego neminovna posledica pristajanja na svet koji postoji zahvaljujući tome što ste vi prestali da postojite.
Kad to shvatite i prihvatite, onda vaši problemi prestaju. Vi ste zaista svako, a to znači da ste niko!
I ništa.
E, to je razlog da čitate Jonićev roman. Možda ste još uvek neko i nešto.