Baš kao u slučaju Pekićevog romana 1999, ništa manje i Orvelove čuvene 1984, Poslednji organski čovek na svetu istražuje izgubljenu ljudskost, i to kroz gotovo neshvatljivo traganje glavnog junaka za ljudskim „slabostima“, pre svega emocijama i prirodnošću koja je kroz vekove izopačenja nestala pod naletom veštački izgrađenog sveta.

Predstavljajući te promene slikovito, sa puno smisla za uzbudljivo pripovedanje u kom ćete istinski uživati, Andrija Jonić čitaocima donosi sjajan roman, upozoravajuću priču o svetu koji nas čeka u budućnosti. Možda i svetu koji je već tu, ali ga još uvek nismo svesni. Nakon Poslednjeg organskog čoveka na svetu to neznanje više nije moguće.

The post Pronalaženje izgubljene ljudskosti – Vladimir Petrović appeared first on Andrija Jonić.

Ponekad autor piše roman unazad. Vrlo dobro zna gde je krenuo i zašto, zna i šta će naći na kraju putovanja, ali ne može da odoli izazovu. U tome ime nečaga mazohističkog. Strepite od odgovora na kraju putovanja, jer ga znate i niste srećni, ali ne možete da uteknete potrebi za putovanjem. Posećujete svoje strahove i pomno beležite sopstvenu ustreptalost, ali vaši strahovi jesu pravi narativ romana. Andrija Jonić ništa ne krije. Već u podnaslovu svoga romana, na koricama, piše: Smak sveta ne dolazi iz vedra neba, on se godinama šunja. Biće da ga nismo primetili, ili nam je lakše da tako mislimo. To je i priznanje i upozorenje. Kao svako priznanje, teško se prima; kao svako upozorenje, teško se prihvata.

Problem sa Jonićevim romanom je što će vas njegova tema i zapitanost navesti da pomislite da je to možda vaš roman koji je potpisao neko drugi! Jer jako dobro znate o čemu on piše. Ipak, postoji jedna velika razlika: on to ume! Možda umete i vi, samo se niste okušali. On jeste.

Jonić vlada jezikom, sintaksom, stilom i strukturom. To nije svakome dato, često ni svim onima koji sebe identifikuju kao književnike. Jonić ne opisuje, on doživljava i preživljava svoje strepnje. On precizno fundira svoje konstrukcije, seje oko sebe sitne i krupne zagonetke, postavlja zamke i tera vas da razmišljate o onome što čitate. Jonić vas ne navodi i ne zavodi, on vas izaziva da se pronađete u svetu koji je zarobljen vlastitom logikom, a ona poništava sva vaša iskustva, htenja, navike i nadanja. I to tako što će vas uveriti da ste vi svako, a niko nije vi, pa kad niko nije vi, ni vi nemate razloga da budete to što jeste. A to, onda, nije pitanje fikcije nego neminovna posledica pristajanja na svet koji postoji zahvaljujući tome što ste vi prestali da postojite.

Kad to shvatite i prihvatite, onda vaši problemi prestaju. Vi ste zaista svako, a to znači da ste niko!

I ništa.

E, to je razlog da čitate Jonićev roman. Možda ste još uvek neko i nešto.

The post Možda ste još uvek neko i nešto – Dragomir Acović appeared first on Andrija Jonić.

Poslednji organski čovek na svetu predstavlja jedinstvenu priču o sledećih trista godina budućnosti čovečanstva.

Negde oko 2330. godine uhapšen je Igigi, poslednji organski čovek na svetu. Tokom njegovog hoda ka smrtnoj presudi, on upoznaje Enkidua, čistača nuklearnog otpada iz Zemljine atmosfere, koji je unajmljen da snimi priču o Igigijevim sećanjima na stari svet. Kako bi mu pomogao da dobije obećanu nagradu, Igigi mu dopušta da snimi njegove misli i priču o tome kako je svet neprimetno stigao do svoje tragične budućnosti.

Od pojave virtualne realnosti i Hipnosa, nagrade Profesor Pendrek za policajca koji je najviše tukao narod, pa sve do ugradnje bioplastičnih srca i presađivanja uma zarad večnog života, roman preispituje neka od najvažnijih pitanja budućnosti čovečanstva.

Roman Poslednji organski čovek na svetu možete pronaći od 1. juna u svim bolje snabdevenim knjižarama širom Srbije ili poručiti sa popustom na sajtu kvazarknjige.rs

The post Novi roman Andrije Jonića „Poslednji organski čovek na svetu“ u prodaji od 5. juna appeared first on Andrija Jonić.

Dvodelnim kulturnim programom u Kučevu predstavljen je Maksim, časopis za književnost, umetnost i kulturu.

Biblioteka Nikola Sikimić Maksim Kučevo 5. jula organizovala je dvodelni kulturni program povodom dva važna događaja. Svečanim prijemom u čitaonici biblioteke, uz prisustvo predsednika Opštine Kučevo dr Ivana Rajičića, zamenika predsednika Opštine Kučevo Nenada Mikića i predsednika skupštine Opštine Kučevo Branka Kecmana, zatim jednog dela autora zastupljenih u Maksimu, kao i bibliotekara iz celog okruga, obeležen je dan rođenja Stevana Raičkovića, koji je rođen u Neresnici 5. jula 1928. godine.

Drugi deo događaja, odnosno predstavljanje prvog broja Maksima, časopisa za književnost, umetnost i kulturu, održan je u Spomen parku Ravništarka.

Svi prisutni autori (Andrija Jonić, Vladimir Petrović, Slavica Jovanović, Golub Jašović, Tanja Đurđević, Miloš Petrović, Aleksandra Petrović, Sanela Ankić, Sergej Stanković, Davor Radulj) imali su priliku da govore o samom časopisu ili pročitaju svoj prilog.

Nakon radnog dela, za goste je organizovan obilazak pećine Ravništarka zahvaljujući Turističkoj organizaciji Kučevo.

„Ovo je dan kada gradimo nova prijateljstva i učvršćujemo stara, dan kada se predstavljaju ostvarene stare ideje i rađaju nove, ali i dan kada odajemo počast ljudima čija imena su sinonim za kulturu. Posebno je važno što su se pozivu odazvali ne samo autori, već i bibliotekari iz celog okruga. To neizostavno znači da nam je zamisao bila itekako dobra”, rekla je Jovana Dišić, direktorka Biblioteke Nikola Sikimić Maksim.

„Projekat Maksim započet je prošlog leta, kada su se u biblioteci okupili kučevski pesnici, pisci i ljubitelji pisane reči. Tada smo svi zajedno zaključili da nam je potreban prostor za afirmaciju lokalnih autora, mesto na kome bi manje poznati ili nepoznati pisci i pesnici mogli da stanu rame uz rame sa najvećima. A koji je bolji način za to od časopisa?”, zaključila je Dišić.

Glavni urednik prvog broja je Mladen Milosavljević, a urednik za poeziju Spasoje Joksimović.

Planira se da časopis izlazi jednom godišnje.

Izvor: Biblioteka „Nikola Sikimić Maksim“

The post Kratka priča Andrije Jonića u prvom broju časopisa „Maksim“ appeared first on Andrija Jonić.

Zbirka je kao i prethodne dve objavljena u izdanju Centra za Kulturu Veljko Dugosević koja nam donosi jos novih cuvara. Urednici su Mladen Milosavljević i Dragan Despot Djordjević, a ilustraciju korica je uradio Vladimir Petrović.

Treća zbirka priča “Čuvari zlatnog runa”, kao i prethodne dve, bavi se temama, legendama i mitovima iz oblasti Homolja i Zvižda. Za razliku od prethodnih, ova zbirka nam donosi nešto veći broj pripovesti lokalnih stvaralaca čije priče stoje rame uz rame sa već dokazanim autorima, što će ovoj knjizi zasigurno doneti jedan osobeni kvalitet, reči su Mladena Milosavljevića urednika treće zbirke. Mladen Milosavljević je rođen 1982. godine u Smederevskoj Palanci. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na smeru za Etnologiju i antropologiju. Glavni je i odgovorni urednik Omaje, koncepta posvećenog promovisanju folklorne fantastike. Snimio je nekoliko dokumentarnih i jedan igrani film (Naprata, 2013). Piše priče iz oblasti fantastike. Autor je romana “Kal juga“ . Živi i radi u Beogradu.

„Ko nije hodio Homoljem noću, taj ne zna šta je mrak” predstavlja moto pod kojim su najznačajnija imena književnih velikana današnjice stvorila zbirku priča Zvižda i Homolja „Čuvari zlatnog runa“.

Mladen Milosavljević

The post Kratka priča Andrije Jonića u zbirci „Čuvari zlatnog runa III“ appeared first on Andrija Jonić.

Autor je online zbirke kratkih priča i tekstova Dnevnik vidljiv čudnima. Za samo dve godine i svega nekoliko objavljenih tekstova ova zbirka je postala najčitanije književno delo u online formi, praćeno kratkom pričom Idi probudi ostalu decu koja je na području bivše Jugoslavije doživela do sada nezapamćen odziv čitalaca.

U slobodno vreme Andrija Jonić proučava metafiziku, psihologiju, istoriju, simbologiju i druge oblasti duha. Ne prihvata ograničenja nacije, religije, ideologije, političkog opredeljenja, pokreta ili grupacije. Etički vegetarijanac. Ne razume se u dogme i norme književnosti.

U sistemu se bavi informacionim tehnologijama. U životu je nešto sasvim drugo.
Bila bi prava šteta da nismo porazgovarali i sa njim.

Vaš roman Refren je doživeo nekoliko izdanja kod prethodnih izdavača, a sada ga čitamo u novom izdanju Lagune. Da li možete da nam otkrijete koja je tajna popularnosti ovog romana?

Postoji nenametljiva suština koja je uvek tu uz nas, mi je prepoznajmo, živimo sa njom, ali vrlo često nemamo snage ili hrabrosti da se u nju upustimo, da je oslušnemo ili čak priznamo da ona postoji. Veliki je problem kada čovek nešto oseća, kada uviđa neke stvari, ali ne može da im pristupi, pa onda počne da luta, izgubi se, a zatim prihvati život u kalupu misleći da je tako lakše. Refren je sve suprotno od toga. Stilski ne pripada kalupu, emocijom ne pripada kalupu, on prosto odbija da pripada bilo kakavim normama društva, već govori kako je sve suprotno od onoga što smo naučili, da smo prevareni u svakom smislu. Refren je neizbežna suština, suštinski ispravna lekcija koja čeka na nas da počnemo sa učenjem. Mislim da su ljudi to prepoznali.

Zanimljivo je da Vi zapravo i niste imali nameru da napišete roman?

Nije postojala nikakva određena inspiracija, barem ne da sam ja toga svestan. Refren predstavlja roman koji je nastao sasvim slučajno. Volim da napomenem jednu istinu, a ona glasi da je to roman koji nikada nije trebao da bude roman. Jednog sasvim uobičajenog dana sam doživeo nešto neuobičajeno i počeo sam da zapisujem sve svoje misli, kao i neke nasumične događaje iz snova koji su na prvi pogled delovali potpuno nepovezano. Nakon četiri godine zapisivanja shvatio sam da u rukama imam priču koju moram da podelim sa drugima.

Šta je Refren? Naučno fantastični roman? Ljubavna priča? Dnevnik snova? Svojevrsno Jevanđelje?

Refren je novi ugao pogleda na svet. Veliki broj ljudi je pročitao roman dva ili tri puta, i svako je došao do istog zaključka – priča je svaki put drugačija i menja se u skladu sa vašim trenutnim unutrašnjim stanjem. Krajnji utisak o samom romanu je zapravo nevažan. Vrlo je moguće da se jednog jutra čitalac probudi baš kao i “NN” – sa jednim potpuno novim pogledom na svet.

Kome je namenjen Refren?

Svakoj osobi na planeti koja je spremna da, makar na kratko, pogleda na svet oko sebe drugim očima. Međutim, Refren se ne može samo “čitati”, on se mora istinski razumeti. Ključ roman jeste u tome da sadrži niz istinski važnih spoznaja svedenih na izuzetno proste reči i simbole koji se određenim redosledom “urezuju” negde duboko u podsvest čitaoca.

Publici ste najpoznatiji po onlajn zbirci kratkih priča i tekstova Dnevnik vidljiv čudnima. Da li možete da nam kažete nešto više o tome?

Baš kao i roman Refren, zbirka je nastala spontano, bez plana ili bilo kakve želje da se promoviše široj čitalačkoj publici. Bio je to online dnevnik namenjen slučajnim prolaznicima i prijateljima moje Facebook stranice (kojih u to vreme nije bilo puno). Međutim, nakon objavljivanja priče Idi probudi ostalu decu postalo je jasno da to neće ići tako (smeh), jer je za nešto manje od mesec dana priča podeljena više od 30.000 puta na mom sajtu i ko zna koliko puta na drugim portalima i društvenim mrežama. Tako je Dnevnik vidljiv čudnima postao dostupan široj čitalačkoj publici, ali ipak vidljiv samo „čudnima“.

Šta je to projekat Kvazar?

Kvazar je globalni projekat pisan sa ciljem da razbije određene iluzije uma, kao i veštačke osećaje koje su ljudi razvili pod pritiskom bolesnih okolnosti u kojima se nalaze. Kvazar služi da podigne nivo svesnosti pojedinca i pokaže nove smernice u posmatranju života i veštačkog auto-destruktivnog sveta u kome živimo. Zbog toga što je izuzetno zahtevan za pisanje, Kvazar će morati da pričeka još neko vreme kako bi ugledao svetlost dana.

Koji je savet koji biste dali mladim ljudima u Srbiji?

Izbacite televizor iz kuće. Zauvek.

A mladim autorima?

Teško je, ali nije nemoguće.

Na čemu trenutno radite? Da li planirate da objavite još neku knjigu? Da li će ona biti slična knjizi Refren ili pišete nešto sasvim drugačije?

Pisanje drugog romana polako privodim kraju, ne smem puno toga da otkrijem, osim da je reč o jednoj nesvakidašnjoj priči o Beogradu u 18. veku. Biće to nešto sasvim drugačije od Refrena, naročito stilski, ali sa prepoznatljivom filozofsko-psihološkom linijom.

Šta trenutno čitate?

Arhivske zapise grada Beograda, putopise, priče davnih prolaznika, vraćam se kroz vreme i shvatam da se ništa ne menja.

Koje su knjige kojima se rado vraćate?

Interesantno je to da se ne vraćam knjigama, već isključivo pojedinim filmskim ostvarenjima.  Interstellar je moja večna ljubav, kao i Dvanaest gnevnih ljudi.

Preporučite neke naslove posetiocima Bookvara.

John H. Walton – The Lost World of Adam and Eve
Mladen Milosavljević – Kal Juga

Autor: Milan Aranđelović
Izvor: Bookvar.rs

The post Intervju: Andrija Jonić za Bookvar.rs appeared first on Andrija Jonić.

Urednik izdanja je doktorand književnosti Jovana Dišić, a kao izdavač potpisana je Narodna biblioteka “Veljko Dugošević” iz Golupca.

Značajno mesto među pomenutih 25 pisaca zauzima i priča Andrije Jonića, koji je za ovu zbirku napisao kratku priču pod nazivom Strahum.

Strahum (strah+um) predstavlja stanje suženog poimanja stvarnosti, nastalog usled strahova koji se postepeno usađuju i vremenom trajno nastanjuju u ljudskom umu, a koji za posledicu imaju dugoročne traume. Nakon opsežnog istraživanja, Andrija je odlučio da čuvenu legendu o Todorcima predstavi iz jednog drugačijeg, psihološkog ugla, pritom čuvajući duh prošlog vremena.

Zbirka, za sada, može da se kupi na info pultu golubačke tvrđave, kao i u prostorijama izdavača. Takođe, u planu je i eventualna skorija distribucija zbirke u nekom od knjižarskih lanaca.

Inspirisane istorijski, mitskim i folklornim nasleđem Đerdapa, priče iz zbirke „Gvozdena kapija“ predstavljaju redak ali veoma vredan pokušaj očuvanja naše kulturne baštine, oličene u pripivestima posvećenim tajanstvenoj, drevnoj i gorostasnoj Golubačkoj tvrđavi. Vođeni istorijom, legendama i narodnim predanjima, autori zastupljeni u ovoj zbirci otisnuli su se na jedno zanimljivo i neizvesno putovanje, putovanje koje će vas odvesti u neka davno prohujala vremena i zaboravljene svetove, koji postoje još samo u mašti posvećenih pripovedača.
— Časopis Omaja

Mladen Milosavljević

The post Kratka priča Andrije Jonića u zbirci „Gvozdena kapija“ appeared first on Andrija Jonić.

U pitanju je priča o izvesnom NN-u. Taj NN je sasvim običan lik. Malo je tužan zašto što je ostavljen i svoj život pokušava da protraći na alkohol. Tek, jednog dana je na svom pragu zatekao poruku „Čekaj me u parku crvenog cveća, ne znam kada…“ I on je zaista čekao, čekao, čekao… Sve dok mu se na kraju čekanje nije isplatilo i kada mu je tajanstveni stranac ponudio putovanje koje se ne odbija. Putovanje koje će mu otkriti najveće, tako proste i očigledne, a, opet, tako dobro skrivene i gotovo nevidljive tajne života. Tajne poznate samo nekolicni odabranih koji, kako to Mali Princ voli da kaže, „gledaju srcem“.

NN dolazi na dogovoreno mesto i čeka letelicu koja će ga odvesti u nepoznat i neobičan svet, sa kojeg će, opet, biti poslat na kosmičko putovanje koje bi trebalo da mu otkrije najveću tajnu na svetu.

Roman Refren, koji je možda bolje nazvati pričom ili čak porukom, bavi se pitanjem samospoznaje, empatije, snage čoveka da se odupre ustaljenim i, često, nametnutim formama i obrascima ponašanja i razumevanja sveta, pitanjem napredovanja, promene, neprekidnog prihvatanja novih iskustava i znanja…

Autor želi da nam prenese svoju duboku ličnu i iskrenu poruku, da dopre do čitaoca na neki podsvesni način, da poseje seme promene negde duboku u njegovom umu, očekujući da će jednoga dana iz tog suptilno posejanog semenja isklijati novi i drugačiji pogled na svet, čak i život.

I sam roman ne pati od potrebe da se drži ustaljenih književnih formi i uobičajenih narativa. Priča je pisana pitkim stilom, formom koja svojom nenametljivošću i jednostavnošću prijanja u um onoga koji čita istovremeno dajući dovoljno vremena da, tokom čitanja, i sami razvijamo neke svoje ideje i da na taj način budemo uvučeni u svet priče kao autorovi saučesnici.

Jonić voli da kaže kako je suština njegov najbolji prijatelj. Refren je upravo priča o tome.

Autor: Milan Aranđelović
Izvor: Bookvar.rs

The post Prikaz: Refren – Atlas (iznad) oblaka appeared first on Andrija Jonić.

Jedno od bazičnih polazišta ove bajkovite i slojevite pripovesti, jeste otuđenost i obezličenost današnjeg čoveka, koju autor podvlači kao neizostavni usud ljudske prirode. Već samim izborom imena protagoniste, izvesnog NN-a, autor insistira na depersonalizaciji aktera, čime svom romanu daje jednu arhetipsku dimenziju, neophodnu za sva dela koja pretenduju na status klasika, a za šta Refren svakako ima sve predispozicije. Protagonista ovog romana se upušta u potragu za smislom života i ljubavi, otkrivajući nam se kao svojevrsni interdisciplinarni poliglota, kroz čije misli i replike defiluje čitav niz antologijskih i pamtljivih citata koji, između ostalog, referišu i na filozofiju i kvantnu fiziku, ističući univerzalnost pojedinih segmenata čovekove prirode.

Refren takođe obiluje slikovitim i bajkovitim elementima dramskog, obraćajući se onom bezvremenom i arhetipskom u čitaocu, pomažući mu da korakne napred i premosti jaz između detinjstva i sveta odraslih. Ne praveći starosnu selekciju, Jonićev književni prvenac se obraća čitaocima svih uzrasta, bodreći ih da se otisnu u upoznavanje sebe i svoje prirode.

Refren bi trebalo da pročitaju svi oni koji tragaju za slojevitim, pametnim i drugačijim štivom, koje će u nama ponovo probuditi glas radoznalosti i spremnost da upoznamo sebe i svet oko sebe, poznati glas kojim nam se još uvek, s vremena na vreme, obrati zaboravljeno dete u nama.

Mladen Milosavljević

The post Zbog čega je važno pročitati „Refren“ – Mladen Milosavljević appeared first on Andrija Jonić.

Zanimalo me je da li su određeni pisci uticali na Andriju prilikom stvaranja Refrena (Laguna) i zašto je izabrao fikciju i fantastiku kako bi preneo svoju poruku i kritičko mišljenje. Odgovorio mi je da je ideja za pisanje knjige bila čista samospoznaja. Ipak, ne isključuje ni mogućnost da su neke od ranije primljenih informacija pronašle svoj put iz, kako kaže, nesvesnog, pravo do papira.

Volim da kažem da ‘Refren’ u sebi nema trunku fikcije i fantastike. ‘Refren’ je, nažalost, naša realnost.

U jednoj noći koju pripovedač romana provodi uz čašu vina rashlađenu snegom s prozora, niotkuda se pojavljuje misteriozna žena… I tako počinje Refren. Sagovornik mi objašnjava da je njegova prva inspiracija ušetala kroz prozor, baš kao što je napisano u njegovoj knjizi. Od tog trenutka, kaže, u njegovoj glavi inspiracija neprestano šeta, priče se same razvijaju, a likovi stalno razgovaraju, dolaze i odlaze bez najave. Jedina strepnja koju ima jeste ta da li će ga čitaoci razumeti dovoljno dobro da zaista nešto promene u sebi i oko sebe.

Sagovornik i sada radi na novom romanu, ali i na projektu Kvazar koji ima za cilj podizanje nivoa svesnosti pojedinaca u vezi sa „destruktivnim i veštačkim svetom“ u kome živimo. Ipak, zbog težnje da se uklopimo baš u taj veštački svet i sistem, potiskujemo svoje potencijale i talente. Ono što ljudi nazivaju talentom, Andrija naziva spojem okolnosti i uložene energije. Kaže mi:

Za Mocarta se priča da je bio čudo od deteta, ali realnost je da je on samo jedan od retkih koji je u to vreme posedovao klavir. Dakle, za ostvarivanje ’talenta’ bitne su okolnosti (početne mogućnosti), pre svega, a zatim uložena energija da se određene želje i potrebe ostvare. Ja od svojih želja ne bežim, a potrebe su mi prilično jednostavne, tako da se može reći da mi polazi za rukom da sve to nekako uklopim.

Sve što mi je ispričao, podstaklo me je na razmišljanje da li je osnovna potreba čoveka da ostavi trag za sobom i da li naš život ima smisla ukoliko ga proživimo ne ostavljajući nikakvo nasleđe. Andrija mi je objasnio da ne postoji nikakva urođena potreba za nasleđem, jer, kaže, život ništa konkretno ne traži od nas. Nastavlja govoreći da…

…ako bi ljudi sutra nestali sa planete, ništa se spektakularno ne bi dogodilo, jer ne bismo bili prvi, a ni poslednji u toj smeni oblika života. Veoma je važno shvatiti da univerzum nema plan za nas, nema predodređeni smisao i ne zna da nas nabroji sve po imenima, pa ipak, mnogima je lakše da žive s uverenjem kako se sve odvija po nekom unapred zadatom planu, nego da rade na sopstvenom planu, da ga stvaraju. Smisao nije nešto što je unapred zadato, već opcija koja može da se uključi, ali i ne mora. Izmisliti smisao, u tome je smisao.

 „Ti baš smešno razmišljaš – reče ona. – Ocene nisu merilo ničega. Kaži mi, želiš li da pišeš?” Jedna od rečenica iz knjige „Refren“. Da li smo sebe previše ograničili merilima, normama, ocenama i kako da iskažemo „svoju“ istinu?

Iz nekog nepoznatog razloga mi volimo da nas sopstvene kreacije pojedu. Na početku, čovek dozvoli svojim izmišljotinama da ga ograniče, a nakon nekog vremena, one ga obuzmu do te mere da ih čovek predstavi sebi kao jedinu realnost, kao jedinu istinu. U ratu, jedna vojska strogo veruje da ubijanjem druge vojske ostvaruje „svoju istinu“. Druga vojska napada i ubija tu „suparničku“ vojsku, verujući, sa druge strane, u neku „sopstvenu istinu“. Međutim, koja od tih „istina“ je prava? Nijedna, jer to nisu istine, to su uverenja. Ne postoji „moja istina“, već samo sopstveno, vrlo često neutemeljeno i potencijalno promenljivo uverenje koje nazivamo pogrešnim imenom, imenom koje označava nešto finalno i uzvišeno. U datom primeru, kakav god da je ugao posmatranja jedne ili druge vojske i svakog pojedinca u njoj, postoji samo jedna prava, izvorna istina, koja je isključivo globalna i glasi: rat prouzrokuje nepotrebna stradanja i ostavlja tragove nemira koji remete harmoniju. Ako zastanete na mestima na kojima su se dogodila velika stradanja, primetićete da je tu priroda utihnula i osetićete istog trenutka da tu nešto nije u redu. Dakle, prvo shvatanje, a zatim spoznaja da ne postoji „moja istina“, već naše zajedničko postojanje, divno postojanje, koje mi činimo nepodnošljivim, e, to nama treba.

Kako bi bolje funkcionisali, ljudi su pojednostavili stvari, stvorili sistem koji ih neretko ograničava. Na koji način da se uravnotežimo između želja i ograničenja, mehanizma po kome se ponašamo i sopstvene prirode, a da ne naudimo drugima, pa i sebi?

Od trenutka kada je rođen, čovek je osuđen na to da, svesno ili nesvesno, povređuje sebe, pa i druge. Čak i u situacijama kada ne želimo nešto da uradimo kako ne bismo povredili sebe, to može izazvati povredu emocija nekog drugog. Povrede koje nisu zlonamerne jesu „povrede koje uče“, a one su svakako nužne u emocionalnom razvoju svih nas. Međusobni odnosi nikada neće biti, i ne treba da budu, do te mere ukroćeni da niko nikoga ne povređuje, jer bi to stanje bilo do te mere sterilno, da mi više ne bismo bili ljudi. Nemoguće je živeti bez međusobnog povređivanja, ali je moguće osvestiti sebe do te mere da nanete povrede ne budu zlonamerne. Naravno, postoji još jedan važan faktor u svemu tome, a to je osećaj za druga bića. Prolazimo kroz doba u kome se živi „onlajn“, u kome su odjenom svi preterano uvredljivi i osetljivi, a nikoga ne zanima što na svetu postoji tri miliona klanica i što uništavamo prirodu brzinom koja je zastrašujuća. Nismo sami na ovoj planeti, već postojanje delimo sa ostalih 8.7 miliona živih vrsta na planeti. Da, toliko ih ima. Potrebno je razumeti da balans sa sobom i sopstvenom vrstom dolazi od balanasa sa okolinom i drugim vrstama koje nas okružuju.

Mislite li da je isticanje sistema kao prepreke za slobodu zapravo opravdanje onih ljudi koji ne znaju kako da budu slobodni i idu linijom manjeg otpora?

Ljudi pronađu svakakva opravdanja ako žele, međutim, sistem je realan problem svih nas bez obzira na to da li ga neko uzima kao opravdanje ili ne. Nema svesnosti tamo gde su zastave, nema ljubavi dok postoje nacije, niko nije slobodan dok postoje granice.

Na koji način gradsko dete otuđeno od prirode uspostavlja vezu sa instinktom, emocijama i ljubavlju kao pokretačkom silom?

Mnogo puta sam čuo kako su gradovi krivi za otuđivanje ljudi od prirode. Jedno vreme sam čak i verovao u to. Sada znam da to nije istina, jer je nastanak gradova samo jedna tačka u prirodnom poretku stvari. Nijedan grad nije kriv za naše nedostatke. Ne zaboravite da mi stvaramo i uređujemo gradove prema sopstvenoj slici. Kada živimo za posao, gradovi izgledaju poslovno; onima koji su privrženi zlatu i „skupom“ životu, gradovi sijaju jače od sunca. Trenutni koncept funkcionisanja gradova je problem koji samo preslikava naše unutrašnje stanje, a ono je prepuno otuđenosti i toksične brzine koja se uvukla u sve pore našeg organizma. Trenutno, svaki pokušaj spajanja sa prirodom može da bude želja, ali ne i stvarnost. Čovek će se vratiti prirodi onog trenutka kada zbog prirode bude bio spreman da odbaci trenutno ustaljeni društveni sistem. Kada čoveku priroda postane zaista važna i kada rad na harmoniji postane deo naše svakodnevice, gradovi će u sebe vratiti prirodu i ispratiti čoveka u svakom koraku. U to budite sigurni.

Knjiga „Refren“ nosi i ideju da su dečji umovi čistiji i oslobođeni od strahova, predrasuda, etiketiranja, ali i sistema u kome živimo. Da li postoji način da sačuvamo svoju dečju kreativnost, maštu i slobodu u, ponekad, sivoj svakodnevici?

Izbacite televizor iz kuće, a zatim ograničite sebi isprazno i iscrpljujuće piljenje u društvene mreže na svega deset minuta dnevno. Popričajte sa sobom o tome koja vas vrsta umetnosti zanima i uložite koliko god možete energije da se to pokrene. Posmatrajte drveće, sneg i ptice. Čitajte knjige i družite se sa ljudima koji ne pričaju o sportu, politici i trendovima. Naravno, nećete biti u potpunosti slobodni, ali će promene biti vidljive i prijaće vam.

Koje je Vaše mišljenje u vezi sa balansiranjem između čulnog, mentalnog, emocionalnog i duhovnog zadovoljenja? Kako izbeći krajnosti?

Krajnost, kakva god da je, predstavlja opasno odredište. Preispitujte sve i svakoga oko vas, i taman kada mislite da ste nešto spoznali i da je to „sto odsto tako”, vratite se na početak i preispitajte ponovo. Nikada nemojte da prevagnete ni na jednu stranu. Uklonite iz glave sve idole, uzore i „učitelje“. Religije širom sveta su čist primer koliko je opasno kada čovek strogo veruje u jednu „istinu“, ne dopuštajući pritom drugim informacijama da se u njemu razviju i iskažu.

„Jedan trenutak tebe imao sam samo ja.“ Misao iz oslobađajućeg ljubavnog pisma u „Refrenu“ trebalo bi da pomiri sve naše emotivne nemire, dajući nam do znanja da ljubav zapravo zauvek ostaje u nama, i traje večno kao univerzalna energija, koja samo menja svoj oblik. Kako da na pozitivan način iskoristimo tu energiju i ne dozvolimo da nas emocije ruiniraju?

Odrasli smo sa pričama o prinčevima i princezama, a ne na realnom poimanju životnih okolnosti. Niko se nije rodio za nas, niko nije naša „sudbina“, već se to mogućnosti, bez krajnjeg cilja i namere, svakoga dana prepliću, pale i gase, rađaju i umiru. Ujed zmije otrovnice se neće poništiti plakanjem, padom u depresiju, kukanjem ili meditacijom, već prethodnim saznanjem kako stvari funkcionišu. Sve što se nalazi u ovom univerzumu je proces i kreće se i funkcioniše na određeni način. Treba razumeti prirodu stvari. Energija ljubavi nije ništa više od procesa koji ima svoj način funkcionisanja. Sve što je potrebno jeste spoznaja da nam druga osoba ne pripada, da nije „naša“. Mi ne posedujemo druge ljude, čak i sopstvena tela dobijamo na privremeno korišćenje. Kao i za sve drugo, zahvalite na lepim trenucima, zahvalite na lošim trenucima, a zatim krenite dalje. Spoznaja da nismo rođeni samo za jednu osobu sama po sebi predstavlja mir i zadovoljstvo, jer više nikoga, pa ni sebe, ne pretvaramo u zatvorenika sopstvenog zatvora. Tada, umesto da verujemo da je neko „prava osoba“ za nas, što u startu uslovljava um (on tada sam sebi pripoveda bajke koje želi da čuje), mi pronađemo osobu o kojoj nemamo nikakva predubeđenja i gradimo nešto pravo sa njom. Takav odnos je mnogo dublji i iskreniji.

Želja za posedovanjem drugih ljudi i stvari, uništavanje prirode i naše planete predstavljaju dugotrajan proces, koji se nastavlja. Da li, ipak, mislite da postoji tračak nade da će naše društvo postati ekološki osvešćeno i humanije?

Tračak nade uvek postoji, ali društvo neće postati humanije sve dok kolektivna osvešćenost ne zahvati dovoljan broj ljudi, tako da se iskorene prastara verovanja i ubeđenja, a ponajviše misao da je sve podređeno ljudima. Tek tada, ovaj nepraktični sistem koji smo stvorili, zastareo i u svojoj suštini izopačen, počeće da se urušava i prekraja, a iz njega će izroniti jedan drugi sistem koji će, pored toga što će biti lišen zastarelih i veštački izazvanih emocija, nositi u sebi jednu potpuno drugačiju suštinu – čovek neće služiti sistemu, već sistem čoveku.

Šta kao pojedinci, a šta kao grupa možemo učiniti da se probudimo iz apatije, da prestanemo da ponavljamo greške iz prošlosti kao neki refren, i da promenimo svoju realnost?

Kako bi se stiglo do bilo kakve grupe ljudi koja zaista može nešto da promeni, potrebno je da prvo svako ozbiljno poradi na sebi. Apatija je proizvod toga što smo sve ponuđeno prihvatili, duboko usvojili i na kraju prišili za sebe. Kada se čovek učauri u sopstvena uverenja, hodajući kroz jedan isti dan koji se ponavlja, i kada prisvoji sve pažljivo pripremljene dogme društva, on postane statičan, odaljen i otrovan. Recept protiv ove pojave bi glasio ovako: preispitivanje svih uverenja, dobijanje nove spoznaje, preispitivanje nove spoznaje, i tako u krug. Život sam po sebi nije statičan, zbog čega bismo mi bili?

Autor: Lena Surdar
Izvor: Sensa Magazin (mart 2019.)

The post Intervju: Andrija Jonić za Sensa Magazin appeared first on Andrija Jonić.