Autor je online zbirke kratkih priča i tekstova Dnevnik vidljiv čudnima. Za samo dve godine i svega nekoliko objavljenih tekstova ova zbirka je postala najčitanije književno delo u online formi, praćeno kratkom pričom Idi probudi ostalu decu koja je na području bivše Jugoslavije doživela do sada nezapamćen odziv čitalaca.

U slobodno vreme Andrija Jonić proučava metafiziku, psihologiju, istoriju, simbologiju i druge oblasti duha. Ne prihvata ograničenja nacije, religije, ideologije, političkog opredeljenja, pokreta ili grupacije. Etički vegetarijanac. Ne razume se u dogme i norme književnosti.

U sistemu se bavi informacionim tehnologijama. U životu je nešto sasvim drugo.
Bila bi prava šteta da nismo porazgovarali i sa njim.

Vaš roman Refren je doživeo nekoliko izdanja kod prethodnih izdavača, a sada ga čitamo u novom izdanju Lagune. Da li možete da nam otkrijete koja je tajna popularnosti ovog romana?

Postoji nenametljiva suština koja je uvek tu uz nas, mi je prepoznajmo, živimo sa njom, ali vrlo često nemamo snage ili hrabrosti da se u nju upustimo, da je oslušnemo ili čak priznamo da ona postoji. Veliki je problem kada čovek nešto oseća, kada uviđa neke stvari, ali ne može da im pristupi, pa onda počne da luta, izgubi se, a zatim prihvati život u kalupu misleći da je tako lakše. Refren je sve suprotno od toga. Stilski ne pripada kalupu, emocijom ne pripada kalupu, on prosto odbija da pripada bilo kakavim normama društva, već govori kako je sve suprotno od onoga što smo naučili, da smo prevareni u svakom smislu. Refren je neizbežna suština, suštinski ispravna lekcija koja čeka na nas da počnemo sa učenjem. Mislim da su ljudi to prepoznali.

Zanimljivo je da Vi zapravo i niste imali nameru da napišete roman?

Nije postojala nikakva određena inspiracija, barem ne da sam ja toga svestan. Refren predstavlja roman koji je nastao sasvim slučajno. Volim da napomenem jednu istinu, a ona glasi da je to roman koji nikada nije trebao da bude roman. Jednog sasvim uobičajenog dana sam doživeo nešto neuobičajeno i počeo sam da zapisujem sve svoje misli, kao i neke nasumične događaje iz snova koji su na prvi pogled delovali potpuno nepovezano. Nakon četiri godine zapisivanja shvatio sam da u rukama imam priču koju moram da podelim sa drugima.

Šta je Refren? Naučno fantastični roman? Ljubavna priča? Dnevnik snova? Svojevrsno Jevanđelje?

Refren je novi ugao pogleda na svet. Veliki broj ljudi je pročitao roman dva ili tri puta, i svako je došao do istog zaključka – priča je svaki put drugačija i menja se u skladu sa vašim trenutnim unutrašnjim stanjem. Krajnji utisak o samom romanu je zapravo nevažan. Vrlo je moguće da se jednog jutra čitalac probudi baš kao i “NN” – sa jednim potpuno novim pogledom na svet.

Kome je namenjen Refren?

Svakoj osobi na planeti koja je spremna da, makar na kratko, pogleda na svet oko sebe drugim očima. Međutim, Refren se ne može samo “čitati”, on se mora istinski razumeti. Ključ roman jeste u tome da sadrži niz istinski važnih spoznaja svedenih na izuzetno proste reči i simbole koji se određenim redosledom “urezuju” negde duboko u podsvest čitaoca.

Publici ste najpoznatiji po onlajn zbirci kratkih priča i tekstova Dnevnik vidljiv čudnima. Da li možete da nam kažete nešto više o tome?

Baš kao i roman Refren, zbirka je nastala spontano, bez plana ili bilo kakve želje da se promoviše široj čitalačkoj publici. Bio je to online dnevnik namenjen slučajnim prolaznicima i prijateljima moje Facebook stranice (kojih u to vreme nije bilo puno). Međutim, nakon objavljivanja priče Idi probudi ostalu decu postalo je jasno da to neće ići tako (smeh), jer je za nešto manje od mesec dana priča podeljena više od 30.000 puta na mom sajtu i ko zna koliko puta na drugim portalima i društvenim mrežama. Tako je Dnevnik vidljiv čudnima postao dostupan široj čitalačkoj publici, ali ipak vidljiv samo „čudnima“.

Šta je to projekat Kvazar?

Kvazar je globalni projekat pisan sa ciljem da razbije određene iluzije uma, kao i veštačke osećaje koje su ljudi razvili pod pritiskom bolesnih okolnosti u kojima se nalaze. Kvazar služi da podigne nivo svesnosti pojedinca i pokaže nove smernice u posmatranju života i veštačkog auto-destruktivnog sveta u kome živimo. Zbog toga što je izuzetno zahtevan za pisanje, Kvazar će morati da pričeka još neko vreme kako bi ugledao svetlost dana.

Koji je savet koji biste dali mladim ljudima u Srbiji?

Izbacite televizor iz kuće. Zauvek.

A mladim autorima?

Teško je, ali nije nemoguće.

Na čemu trenutno radite? Da li planirate da objavite još neku knjigu? Da li će ona biti slična knjizi Refren ili pišete nešto sasvim drugačije?

Pisanje drugog romana polako privodim kraju, ne smem puno toga da otkrijem, osim da je reč o jednoj nesvakidašnjoj priči o Beogradu u 18. veku. Biće to nešto sasvim drugačije od Refrena, naročito stilski, ali sa prepoznatljivom filozofsko-psihološkom linijom.

Šta trenutno čitate?

Arhivske zapise grada Beograda, putopise, priče davnih prolaznika, vraćam se kroz vreme i shvatam da se ništa ne menja.

Koje su knjige kojima se rado vraćate?

Interesantno je to da se ne vraćam knjigama, već isključivo pojedinim filmskim ostvarenjima.  Interstellar je moja večna ljubav, kao i Dvanaest gnevnih ljudi.

Preporučite neke naslove posetiocima Bookvara.

John H. Walton – The Lost World of Adam and Eve
Mladen Milosavljević – Kal Juga

Autor: Milan Aranđelović
Izvor: Bookvar.rs

The post Intervju: Andrija Jonić za Bookvar.rs appeared first on Andrija Jonić.

Zanimalo me je da li su određeni pisci uticali na Andriju prilikom stvaranja Refrena (Laguna) i zašto je izabrao fikciju i fantastiku kako bi preneo svoju poruku i kritičko mišljenje. Odgovorio mi je da je ideja za pisanje knjige bila čista samospoznaja. Ipak, ne isključuje ni mogućnost da su neke od ranije primljenih informacija pronašle svoj put iz, kako kaže, nesvesnog, pravo do papira.

Volim da kažem da ‘Refren’ u sebi nema trunku fikcije i fantastike. ‘Refren’ je, nažalost, naša realnost.

U jednoj noći koju pripovedač romana provodi uz čašu vina rashlađenu snegom s prozora, niotkuda se pojavljuje misteriozna žena… I tako počinje Refren. Sagovornik mi objašnjava da je njegova prva inspiracija ušetala kroz prozor, baš kao što je napisano u njegovoj knjizi. Od tog trenutka, kaže, u njegovoj glavi inspiracija neprestano šeta, priče se same razvijaju, a likovi stalno razgovaraju, dolaze i odlaze bez najave. Jedina strepnja koju ima jeste ta da li će ga čitaoci razumeti dovoljno dobro da zaista nešto promene u sebi i oko sebe.

Sagovornik i sada radi na novom romanu, ali i na projektu Kvazar koji ima za cilj podizanje nivoa svesnosti pojedinaca u vezi sa „destruktivnim i veštačkim svetom“ u kome živimo. Ipak, zbog težnje da se uklopimo baš u taj veštački svet i sistem, potiskujemo svoje potencijale i talente. Ono što ljudi nazivaju talentom, Andrija naziva spojem okolnosti i uložene energije. Kaže mi:

Za Mocarta se priča da je bio čudo od deteta, ali realnost je da je on samo jedan od retkih koji je u to vreme posedovao klavir. Dakle, za ostvarivanje ’talenta’ bitne su okolnosti (početne mogućnosti), pre svega, a zatim uložena energija da se određene želje i potrebe ostvare. Ja od svojih želja ne bežim, a potrebe su mi prilično jednostavne, tako da se može reći da mi polazi za rukom da sve to nekako uklopim.

Sve što mi je ispričao, podstaklo me je na razmišljanje da li je osnovna potreba čoveka da ostavi trag za sobom i da li naš život ima smisla ukoliko ga proživimo ne ostavljajući nikakvo nasleđe. Andrija mi je objasnio da ne postoji nikakva urođena potreba za nasleđem, jer, kaže, život ništa konkretno ne traži od nas. Nastavlja govoreći da…

…ako bi ljudi sutra nestali sa planete, ništa se spektakularno ne bi dogodilo, jer ne bismo bili prvi, a ni poslednji u toj smeni oblika života. Veoma je važno shvatiti da univerzum nema plan za nas, nema predodređeni smisao i ne zna da nas nabroji sve po imenima, pa ipak, mnogima je lakše da žive s uverenjem kako se sve odvija po nekom unapred zadatom planu, nego da rade na sopstvenom planu, da ga stvaraju. Smisao nije nešto što je unapred zadato, već opcija koja može da se uključi, ali i ne mora. Izmisliti smisao, u tome je smisao.

 „Ti baš smešno razmišljaš – reče ona. – Ocene nisu merilo ničega. Kaži mi, želiš li da pišeš?” Jedna od rečenica iz knjige „Refren“. Da li smo sebe previše ograničili merilima, normama, ocenama i kako da iskažemo „svoju“ istinu?

Iz nekog nepoznatog razloga mi volimo da nas sopstvene kreacije pojedu. Na početku, čovek dozvoli svojim izmišljotinama da ga ograniče, a nakon nekog vremena, one ga obuzmu do te mere da ih čovek predstavi sebi kao jedinu realnost, kao jedinu istinu. U ratu, jedna vojska strogo veruje da ubijanjem druge vojske ostvaruje „svoju istinu“. Druga vojska napada i ubija tu „suparničku“ vojsku, verujući, sa druge strane, u neku „sopstvenu istinu“. Međutim, koja od tih „istina“ je prava? Nijedna, jer to nisu istine, to su uverenja. Ne postoji „moja istina“, već samo sopstveno, vrlo često neutemeljeno i potencijalno promenljivo uverenje koje nazivamo pogrešnim imenom, imenom koje označava nešto finalno i uzvišeno. U datom primeru, kakav god da je ugao posmatranja jedne ili druge vojske i svakog pojedinca u njoj, postoji samo jedna prava, izvorna istina, koja je isključivo globalna i glasi: rat prouzrokuje nepotrebna stradanja i ostavlja tragove nemira koji remete harmoniju. Ako zastanete na mestima na kojima su se dogodila velika stradanja, primetićete da je tu priroda utihnula i osetićete istog trenutka da tu nešto nije u redu. Dakle, prvo shvatanje, a zatim spoznaja da ne postoji „moja istina“, već naše zajedničko postojanje, divno postojanje, koje mi činimo nepodnošljivim, e, to nama treba.

Kako bi bolje funkcionisali, ljudi su pojednostavili stvari, stvorili sistem koji ih neretko ograničava. Na koji način da se uravnotežimo između želja i ograničenja, mehanizma po kome se ponašamo i sopstvene prirode, a da ne naudimo drugima, pa i sebi?

Od trenutka kada je rođen, čovek je osuđen na to da, svesno ili nesvesno, povređuje sebe, pa i druge. Čak i u situacijama kada ne želimo nešto da uradimo kako ne bismo povredili sebe, to može izazvati povredu emocija nekog drugog. Povrede koje nisu zlonamerne jesu „povrede koje uče“, a one su svakako nužne u emocionalnom razvoju svih nas. Međusobni odnosi nikada neće biti, i ne treba da budu, do te mere ukroćeni da niko nikoga ne povređuje, jer bi to stanje bilo do te mere sterilno, da mi više ne bismo bili ljudi. Nemoguće je živeti bez međusobnog povređivanja, ali je moguće osvestiti sebe do te mere da nanete povrede ne budu zlonamerne. Naravno, postoji još jedan važan faktor u svemu tome, a to je osećaj za druga bića. Prolazimo kroz doba u kome se živi „onlajn“, u kome su odjenom svi preterano uvredljivi i osetljivi, a nikoga ne zanima što na svetu postoji tri miliona klanica i što uništavamo prirodu brzinom koja je zastrašujuća. Nismo sami na ovoj planeti, već postojanje delimo sa ostalih 8.7 miliona živih vrsta na planeti. Da, toliko ih ima. Potrebno je razumeti da balans sa sobom i sopstvenom vrstom dolazi od balanasa sa okolinom i drugim vrstama koje nas okružuju.

Mislite li da je isticanje sistema kao prepreke za slobodu zapravo opravdanje onih ljudi koji ne znaju kako da budu slobodni i idu linijom manjeg otpora?

Ljudi pronađu svakakva opravdanja ako žele, međutim, sistem je realan problem svih nas bez obzira na to da li ga neko uzima kao opravdanje ili ne. Nema svesnosti tamo gde su zastave, nema ljubavi dok postoje nacije, niko nije slobodan dok postoje granice.

Na koji način gradsko dete otuđeno od prirode uspostavlja vezu sa instinktom, emocijama i ljubavlju kao pokretačkom silom?

Mnogo puta sam čuo kako su gradovi krivi za otuđivanje ljudi od prirode. Jedno vreme sam čak i verovao u to. Sada znam da to nije istina, jer je nastanak gradova samo jedna tačka u prirodnom poretku stvari. Nijedan grad nije kriv za naše nedostatke. Ne zaboravite da mi stvaramo i uređujemo gradove prema sopstvenoj slici. Kada živimo za posao, gradovi izgledaju poslovno; onima koji su privrženi zlatu i „skupom“ životu, gradovi sijaju jače od sunca. Trenutni koncept funkcionisanja gradova je problem koji samo preslikava naše unutrašnje stanje, a ono je prepuno otuđenosti i toksične brzine koja se uvukla u sve pore našeg organizma. Trenutno, svaki pokušaj spajanja sa prirodom može da bude želja, ali ne i stvarnost. Čovek će se vratiti prirodi onog trenutka kada zbog prirode bude bio spreman da odbaci trenutno ustaljeni društveni sistem. Kada čoveku priroda postane zaista važna i kada rad na harmoniji postane deo naše svakodnevice, gradovi će u sebe vratiti prirodu i ispratiti čoveka u svakom koraku. U to budite sigurni.

Knjiga „Refren“ nosi i ideju da su dečji umovi čistiji i oslobođeni od strahova, predrasuda, etiketiranja, ali i sistema u kome živimo. Da li postoji način da sačuvamo svoju dečju kreativnost, maštu i slobodu u, ponekad, sivoj svakodnevici?

Izbacite televizor iz kuće, a zatim ograničite sebi isprazno i iscrpljujuće piljenje u društvene mreže na svega deset minuta dnevno. Popričajte sa sobom o tome koja vas vrsta umetnosti zanima i uložite koliko god možete energije da se to pokrene. Posmatrajte drveće, sneg i ptice. Čitajte knjige i družite se sa ljudima koji ne pričaju o sportu, politici i trendovima. Naravno, nećete biti u potpunosti slobodni, ali će promene biti vidljive i prijaće vam.

Koje je Vaše mišljenje u vezi sa balansiranjem između čulnog, mentalnog, emocionalnog i duhovnog zadovoljenja? Kako izbeći krajnosti?

Krajnost, kakva god da je, predstavlja opasno odredište. Preispitujte sve i svakoga oko vas, i taman kada mislite da ste nešto spoznali i da je to „sto odsto tako”, vratite se na početak i preispitajte ponovo. Nikada nemojte da prevagnete ni na jednu stranu. Uklonite iz glave sve idole, uzore i „učitelje“. Religije širom sveta su čist primer koliko je opasno kada čovek strogo veruje u jednu „istinu“, ne dopuštajući pritom drugim informacijama da se u njemu razviju i iskažu.

„Jedan trenutak tebe imao sam samo ja.“ Misao iz oslobađajućeg ljubavnog pisma u „Refrenu“ trebalo bi da pomiri sve naše emotivne nemire, dajući nam do znanja da ljubav zapravo zauvek ostaje u nama, i traje večno kao univerzalna energija, koja samo menja svoj oblik. Kako da na pozitivan način iskoristimo tu energiju i ne dozvolimo da nas emocije ruiniraju?

Odrasli smo sa pričama o prinčevima i princezama, a ne na realnom poimanju životnih okolnosti. Niko se nije rodio za nas, niko nije naša „sudbina“, već se to mogućnosti, bez krajnjeg cilja i namere, svakoga dana prepliću, pale i gase, rađaju i umiru. Ujed zmije otrovnice se neće poništiti plakanjem, padom u depresiju, kukanjem ili meditacijom, već prethodnim saznanjem kako stvari funkcionišu. Sve što se nalazi u ovom univerzumu je proces i kreće se i funkcioniše na određeni način. Treba razumeti prirodu stvari. Energija ljubavi nije ništa više od procesa koji ima svoj način funkcionisanja. Sve što je potrebno jeste spoznaja da nam druga osoba ne pripada, da nije „naša“. Mi ne posedujemo druge ljude, čak i sopstvena tela dobijamo na privremeno korišćenje. Kao i za sve drugo, zahvalite na lepim trenucima, zahvalite na lošim trenucima, a zatim krenite dalje. Spoznaja da nismo rođeni samo za jednu osobu sama po sebi predstavlja mir i zadovoljstvo, jer više nikoga, pa ni sebe, ne pretvaramo u zatvorenika sopstvenog zatvora. Tada, umesto da verujemo da je neko „prava osoba“ za nas, što u startu uslovljava um (on tada sam sebi pripoveda bajke koje želi da čuje), mi pronađemo osobu o kojoj nemamo nikakva predubeđenja i gradimo nešto pravo sa njom. Takav odnos je mnogo dublji i iskreniji.

Želja za posedovanjem drugih ljudi i stvari, uništavanje prirode i naše planete predstavljaju dugotrajan proces, koji se nastavlja. Da li, ipak, mislite da postoji tračak nade da će naše društvo postati ekološki osvešćeno i humanije?

Tračak nade uvek postoji, ali društvo neće postati humanije sve dok kolektivna osvešćenost ne zahvati dovoljan broj ljudi, tako da se iskorene prastara verovanja i ubeđenja, a ponajviše misao da je sve podređeno ljudima. Tek tada, ovaj nepraktični sistem koji smo stvorili, zastareo i u svojoj suštini izopačen, počeće da se urušava i prekraja, a iz njega će izroniti jedan drugi sistem koji će, pored toga što će biti lišen zastarelih i veštački izazvanih emocija, nositi u sebi jednu potpuno drugačiju suštinu – čovek neće služiti sistemu, već sistem čoveku.

Šta kao pojedinci, a šta kao grupa možemo učiniti da se probudimo iz apatije, da prestanemo da ponavljamo greške iz prošlosti kao neki refren, i da promenimo svoju realnost?

Kako bi se stiglo do bilo kakve grupe ljudi koja zaista može nešto da promeni, potrebno je da prvo svako ozbiljno poradi na sebi. Apatija je proizvod toga što smo sve ponuđeno prihvatili, duboko usvojili i na kraju prišili za sebe. Kada se čovek učauri u sopstvena uverenja, hodajući kroz jedan isti dan koji se ponavlja, i kada prisvoji sve pažljivo pripremljene dogme društva, on postane statičan, odaljen i otrovan. Recept protiv ove pojave bi glasio ovako: preispitivanje svih uverenja, dobijanje nove spoznaje, preispitivanje nove spoznaje, i tako u krug. Život sam po sebi nije statičan, zbog čega bismo mi bili?

Autor: Lena Surdar
Izvor: Sensa Magazin (mart 2019.)

The post Intervju: Andrija Jonić za Sensa Magazin appeared first on Andrija Jonić.

S obzirom na to da ste romanom Refren imali vatreno krštenje u svetu literature, da li vas je iznenadio odličan prijem publike i kritičara?

Moram priznati da jeste zbog toga što nisam imao nikakva očekivanja, jednostavno sam prepustio Refren njegovoj iskrenosti. Roman je napisan bez prepravljanja, uređivanja, ili bilo kakvih naknadnih promena. Nisam zakoračio u svet književnosti da bih postao književnik, već da bih preneo određene poruke za koje smatram da su od velike važnosti. Svako ko je pročitao roman mogao je to da oseti i kao što volim da napomenem: krajnji utisak je nevažan. Vrlo je moguće da se jednog jutra čitalac probudi baš kao i glavni junak, sa jednim potpuno novim pogledom na svet.

Mladi autori, u koje i sami spadate, često se ustručavaju da ono što napišu predstave javnosti, strahujući od suda. Šta biste savetovali na osnovu ličnog iskustva?

Ako strahujete od tuđeg suda, znači da imate neosvešćeni ego-problem. Taj deo se osvešćuje iskrenom spoznajom da vaše delo ne može i ne bi trebalo da se svidi svakoj osobi na planeti. To je sasvim prirodno. Međutim, to ne znači da ne treba saslušati kritiku, jer niko od nas nije najpametniji, mada mnogi tako misle, niti su naša iskustva jednaka, pa samim tim percepcije nemaju isti ugao posmatranja. S druge strane, treba biti obazriv, jer negativna kritika može doći i kao proizvod ljubomore, a pozitivna u vidu dodvoravanja zarad nekih budućih, prikrivenih ciljeva. Proučavajte ljude jer ljudi su za proučavanje.

Refren je, kako kažete, priča o odgovorima koje svako želi da sazna i retkima koji se usude da ih potraže. Koja pitanja su vam se motala po glavi dok ste pisali roman?

Bilo ih je zaista dosta, mada, većina njih je došla sa Refrenom. Već u uvodu romana sam napomenuo: Refren je knjiga koju ja još uvek proučavam. Možda je najzanimljivije spomenuti pitanje koje se oduvek skrivalo negde duboko u meni, mogao sam da ga zamislim i postavim sebi, ali nisam mogao da ga izgovorim naglas. Najprostija izvedena verzija tog pitanja nalazi se negde sa samom kraju romana i glasi: Za šta bismo znali da ne znamo za sebe? Tu je i već čuveno pitanje: Da li je ono što mi smatramo razlogom stvaran razlog zbog kojeg postojimo ili pravog razloga nema, a sve je samo put, put koji sami krojimo?

Na koja pitanja još nemate odgovore, ali ne prestajete da tragate za njima?

Zašto se ljudi više zabrinu zbog ukradenog novčanika nego zbog posečene šume ili zatrovane reke? Zbog čega pristajemo na apatiju? Dokle ćemo ponavljati iste greške?

Autor ste online-zbirke kratkih priča i tekstova Dnevnik vidljiv čudnima. Smatrate li da je internet neumitna budućnost, ili ste ipak za to da se knjiga uzme u ruke i pročita od korice do korice?

Knjiga u ruci je kao ptica na nebu, tu joj je mesto. Internet je sadašnjost i ne treba ga zanemariti, već mudro iskoristiti i sa velikom pažnjom, jer on može da uništi pojedinca podjednako koliko može da ga uzdigne.

Šta podatak da ste vegetarijanac, govori o vašem odnosu prema svetu u kojem živimo?

Ne pristajem na to da se životinje vole samo ukoliko su naši kućni ljubimci.

Da bi se neko od nas bavio pisanjem, da li je nužan preduslov da mnogo čita?

Kada gledam iz sopstvenog ugla, pisanje je potreba, nešto iz dubine  bića što ne mogu da zaustavim. Ne postoje nužni uslovi, preduslovi ili bilo koji drugi zakoni koji su obevazni kako bih ja to ispoljio. Čitanje je svakako potrebno, ali ne bih složio da je to nužan preduslov za pisanje. Mnogi misle da su visokoobrazovani ljudi obavezno i dobri ljudi. Da li je to istina? Većina ljudi je zavisna od tih preduslova i ne gledaju suštinu čoveka ili njegovih dela, već samo formirane šablone uma u vidu društvenih etiketa.

O čemu će govoriti vaša nova knjiga Kvazar, koja je u pripremi?

Kvazar je globalni projekat pisan sa ciljem da razbije određene iluzije uma, kao i veštačke osećaje koje su ljudi razvili pod pritiskom bolesnih okolnosti u kojima se nalaze. Kvazar služi da podigne nivo svesnosti pojedinca i pokaže nove smernice u posmatranju života i veštačkog auto-destruktivnog sveta u kome živimo. Zbog toga što je izuzetno zahtevan za pisanje Kvazar će morati da pričeka još neko vreme kako bi ugledao svetlost dana. Pisanje drugog romana polako privodim kraju, ne smem puno toga da otkrijem, osim da je reč o jednoj nesvakidašnjoj priči o Beogradu.

Citirajte nam najdražu rečenicu iz Refrena.

– Možda ćemo jednom biti sve ono što nismo imali prilike da postanemo…

Autor: Eva Čubrović
Izvor: Hello! Magazin (broj 549, 13.9.2018.)

The post Intervju: Andrija Jonić za Hello! Magazin appeared first on Andrija Jonić.

Kada pomislite na svoj život, kog trenutka se prvo setite?

Sadašnjeg. Uglavnom pomislim na sve ono što bih želeo da napišem, a onda se setim kako nemam vremena i kako me pritiskaju neke nevažne gluposti ovozemaljskog društva satkane od niza autodestruktivnih zbivanja, sitnih potreba, lutajućih želja, izgubljenih ljudi, izgubljenih ljudi, izgubljenih ljudi…

Dok pričate priču, pominjete mnoga zapažanja koja možda i nisu od presudnog značaja za vaše likove, ali su od životnog značaja za čovečanstvo. Da li je Vaša knjiga pisana sa ciljem da podigne svest kod ljudi i ukaže nam na mnoge bitne stvari i trenutke koje nam olako promiču?

Ako neko diše to ne znači da oseća vazduh. Pretvorili smo se u loše krojače sopstvenih umova, u mašine koji sve više prihvataju strana tela i stavljaju ih u sebe, pri tom želeći da budu neko drugi. Izgleda da prirodom dato sopstvo nije dovoljno da zadovolji sve želje izvitoperenog društva koje se očigledno izgubilo, ili se možda nikada nije ni pronašlo, jer da jeste, teško da bi sada živeli sopstveni pakao. Istina je: životni vek jeste produžen, ljudi je sve više, razna oboljenja mogu da se izleče, ali kazna za ubistvo nečijeg uma još uvek nije pravosnažna. Bez obzira na sve pozitivne statistike koje se selektivno izvlače kako bi izgledale pozitivno, ako se nastavi ovim tempom, za par stotina godina imaćemo na ovoj divnoj planeti milijardu miliona zdravih, možda čak i besmrtnih, lutajućih robota.

Kako biste reagovali kada biste pronašli pismo u kojem Vas neko nepoznat poziva da se sretnete?

Do pre samo nekoliko godina odazvao bih se istog momenta. Sada bih dobro proučio kovertu i razmislio. Sve je manje iskrenih i čistih namera.

Da li postoji prava ljubav i kolika je mogućnost da je sretnemo?

Ne verujem u društveni pojam „prave ljubavi“. Ja verujem da je život konstantno nedovršen proces i da se sve u njemu i kroz njega konstantno menja. Kada kažete „prava ljubav“ to zvuči kao nešto nepromenljivo i konačno, a to po prirodi nije moguće, jer je priroda u svojoj osnovi promenljiva. Sa druge strane, ako se energija ljubavi održava i neguje, ona može trajati dugo, možda i ceo naš život, ali to ne znači da je ta ljubav „prava“, već samo da je negovana. Niko ne sretne „pravu ljubav“, već temelj na kome mora da se radi.

Kakva je planeta Starna?

Planeta Starna je planeta kao i svaka druga, tu je sa nama ili bez nas. Međutim, ako se spustimo na njeno tlo, videćemo da tu postoji jedan problem, njeni stanovnici žele da se unište međusobno zbog izmišljenih priča i zamišljenih vrednosti. Poznata priča?

Kako ste postali vegetarijanac?

Dubokom spoznajom da je svako biće koje naseljava planetu Zemlju, zapravo, Zemljanin. Ako pogledamo malo dublje, videćemo da svaki stanovnik planete ima podjednaku želju za životom. Prošla su vremena kada je čovek morao da lovi kako bi opstao. U ovom trenutku, mi imamo mogućnost da prestanemo sa ubijanjem drugih Zemljana zarad neke prastare priče kako ne možemo da živimo bez mesa. Čovek u ledenom dobu nije mogao da živi bez mesa – mi možemo. Takođe, specizam je podjednako loš koliko i rasizam. Rasizam krši principe jednakosti uzdižući jednu rasu iznad druge, a specizam, sa druge strane, stavlja interese jedne vrste iznad interesa drugih vrsta. Problem čoveka je u tome što ne vidi druga bića kao živa bića, mada to i nije tako čudno, jer sve češće jedni druge ne vidimo kao živa bića.

Koji je Vaš omiljeni refren?

Kada čujem ptice kako pevaju u dvorištu moje zgrade. One pričaju bez znanja da u isto vreme ulepšavaju trenutke drugim bićima.

Ko je NN?

Svako od nas. Idealno bi bilo da svaka NN osoba počne da postavlja pitanja i da u isto vreme traga za odgovorima. Svet može biti jedno jako lepo mesto.

Izvor: Pravda.rs (Magazin Kultura, 28.5.2018.)

The post Intervju: Pretvorili smo se u loše krojače sopstvenih umova appeared first on Andrija Jonić.

Roman Refren je priča za putnike u potrazi za skrivenim odgovorima. Međutim, koja su to pitanja kojima se ova knjiga bavi?

Refren se bavi suštinskim pitanjima, onim najvažnijim, o samom životu i ljudskoj prirodi. Međutim, on to radi iz jednog potpuno drugačijeg ugla, ali tako da pored naznake koju pruži, ostavi prostora čitaocu da i sam dođe do sopstvenih odgovora. Smatram da je upravo zbog takvog pristupa ovaj roman svako proživljavao na sopstveni način i iz te priče uzimao ono što mu je u tom trenutku bilo potrebno.

Zbog čega treba pročitati Refren?

Refren je priča za svakog od nas i baš zbog toga glavni junak ovog romana nema ime već je predstavljen pod nazivom NN. Roman u sebi sadrži niz istinski važnih spoznaja svedenih na izuzetno proste reči i simbole koji se određenim redosledom „urezuju“ negde duboko u podsvest čitaoca. Za mene kao autora, krajnji utisak o romanu je nevažan, važno mi je samo ono što dolazi posle toga. Vrlo je moguće da se jednog jutra čitalac probudi baš kao i NN ‒ sa jednim potpuno novim pogledom na svet.

Sve češće možemo čuti za projekat Kvazar, knjigu koju pripremate već dugi niz godina. Šta ona predstavlja i u kakvoj je vezi sa Kvazar forumom, tribinom o kojoj se sve više priča?

Kvazar je globalni projekat pisan sa ciljem da razbije određene iluzije uma kao i veštačke osećaje koje su ljudi razvili pod pritiskom bolesnih okolnosti u kojima se nalaze. Pisan je sa jasnim ciljem da podigne nivo svesnosti pojedinca i pokaže nove smernice u posmatranju života i veštačkog autodestruktivnog sveta u kome živimo. Još ne znam kada će knjiga biti objavljena, to je izuzetno obiman projekat i kao takav zahteva mnogo više vremena za pripremu.

Kvazar forum je skorašnji projekat koji sam pokrenuo u saradnji sa psihoterapeutom Nikolom Krstićem. Biće to prva filozofsko-psihološka tribina na ovim prostorima sa ciljem da okupi brojne umetnike, naučnike i filozofe koji žele da učestvuju u konstruktivnim debatama zajedno sa publikom. Smatram da je takva kulturna manifestacija potrebna ljudima koji su sve više zatrpani sadržajem u kojem jedva da ima nekog sadržaja. Praznina je postala privlačna, a sve o čemu treba da se razmišlja malo duže postalo je dosadno. Kratke misli, proste reči i odsutnost trenutno su najprisutniji među nama. Mi imamo plan da preokrenemo situaciju.

Šta bi pisac koji živi od informacionih tehnologija, a istražuje metafiziku i psihologiju poručio čitaocima?

Život je onoliki koliko ga istražite, ako niste počeli ‒ sada je vreme.

Autor: Branko Rosić
Izvor: Magazin Nedeljnik (broj 322, 15.3.2018.)

The post Intervju: Detektiv skrivenih odgovora appeared first on Andrija Jonić.

WANNABE MAN: Kao mali voleli ste arheologiju i zanimale su vas drevne civilizacije. Kako se onda javila ljubav prema pisanju?

ANDRIJA JONIĆ: Kada malo bolje sagledam stvari, drevne civilizacije nikada nisu prestale da me zaimaju. Možda nisam postao arheolog ali sam nastavio da istražujem. Ako se fokusiramo malo bolje na sam čin pisanja, shvatićemo da je ono takođe jedna vrsta istraživanja. Tematika kojom se ja bavim zahteva ono najteže istraživanje – ono koje počinje negde u dubini našeg bića. Vrlo je moguće da je kod mene zastupljena neka vrsta ljubavi prema istraživanju uopšteno. Svakoga dana se trudim da naučim nešto novo i korisno.

Ovog meseca izlazi treće izdanje vašeg romana “Refren”. Šta vas je inspirisalo da počnete da pišete priču o NN-u?

Nije postojala nikakva određena inspiracija, barem ne da sam ja toga svestan. “Refren” predstavlja roman koji je nastao sasvim slučajno. Volim da napomenem jednu istinu, a ona glasi da je to roman koji nikada nije trebao da bude roman. Jednog sasvim uobičajenog dana sam doživeo nešto neuobičajeno i počeo sam da zapisujem sve svoje misli kao i neke nasumične događaje iz snova koji su na prvi pogled delovali potpuno nepovezano. Nakon četiri godine zapisivanja shvatio sam da u rukama imam priču koju moram da podelim da drugima.

Može se reći da je ovaj roman prilično simbolički. Šta je to što želite da poručite svojim čitaocima?

Život je onoliki koliko ga istražite, ako niste počeli – sada je vreme.

Zašto treba pročitati “Refren”?

“Refren” može pomoći svakoj osobi da krene na put samospoznaje. Međutim, “Refren” se ne može samo “čitati”, on se mora istinski razumeti. Ključ roman jeste u tome da sadrži niz istinski važnih spoznaja svedenih na izuzetno proste reči i simbole koji se određenim redosledom “urezuju” negde duboko u podsvest čitaoca.

Krajnji utisak o samom romanu je zapravo nevažan. Vrlo je moguće da se jednog jutra čitalac probudi baš kao i “NN” – sa jednim potpuno novim pogledom na svet.

Šta je “najveća ljudska greška” koja je definisana u romanu “Refren”?

Najveća ljudska greška je jedan vrlo složen problem. On se ogleda u tome da će se ljudi uvek pre prilagoditi trenutnim okolnostima, ma kakve one bile, nego što će uložiti neku snagu i volju da ih promene. Izgleda da je ljudskom umu lakše da se prilagodi trenutnom rešenju nego da potraži novo. Vremenom to vodi u apatiju i nezainteresovanost ka sticanju novih znanja i traženju nekog novog, drugačijeg puta. Tu se problem dalje razvija, jer oni koji ne znaju da postoji drugačiji put – nikada neće krenuti tim putem. Tada nastupa poslednji čin problema, stagniranje, stanje u kome se ljudski rod nalazi već duži niz godina. Upravo iz tog razloga ljudi nisu mnogo napredovali na polju svoje svesnosti, ako izuzmemo današnju tehnologiju, mi smo umno i dalje jako primitivna bića vođena kratkoročnim čulnim zadovoljstvima i zbog toga nosimo veliku kolektivnu patnju u sebi.

Jeste li vi napravili svoju najveću grešku?

Može se reći da jesam, zapravo, nasledio sam je od predaka (smeh). Sreća je u tome što sam je prepoznao i što radim na tome da buduće generacije dobiju makar malo jasniju sliku o tome šta se dešava na ovoj planeti. Bolji svet je moguć samo ako istinski spoznamo greške, priznamo ih sebi, a potom se posvetimo ispravljanju istih.

Kada niste Andrija Jonić – autor, čime ispunjavate svoj dan? Da li je uopšte moguće odvojiti “posao” i “zadovoljstvo”?

Andrija Jonić, kao autor, postoji samo na Internetu i nigde više. Ne pripradam, i nikada neću pripadati bilo kakvoj izmišljenoj etiketi. Ja sam ono što jesam i svakodnevno se trudim da svoje postojanje unapredim. Sa druge strane, nemouguće je ne obazirati se na sistem zbog toga što se on uvek obazire na nas.

Smatram da posao i zadovoljstvo nikada ne mogu ići u paru jer zadovoljstvo nije nešto što se “obavlja” zarad bilo kakvog uslova. Zadovoljstvo je baš kao i ljubav prirodno stanje koje se postiže samo u stanju bezuslovnog. Istinsko zadovoljstvo (mir) ljudi neće postići sve dok trenutni sistem bude upravljao njihovim postojanjem. On nas guši ali smo se mi toliko stopili sa njim da smo postali sluge sopstvene veštačke tvorevine. Sluga se ne može otarasiti svog gospodara dokle god se ponaša kao sluga i dokle god u svojim očima vidi gospodara kao nešto neizbežno. Meni nije pošlo za rukom da se rešim sistema ali sam u uradio jednu jako važnu stvar – naučio sam da ga posmatram u njegovom pravom svetlu kao nešto što nije neophodno i što nam smeta da izađemo na jedini pravi put – put života. Taj “put života” jeste upravo ono čemu težim i čime se trudim da ispunim svaki novi dan.

Kažete da se ne razumete u književnost. Kako biste onda opisali svoj rad? Da li je on beg od “sistema” u kojem se bavite informacionim tehnologijama?

Moj pogled na književnost je malo drugačiji od onoga što ljudi obično očekuju od nekoga ko se bavi pisanjem. Trudim se da ne pripadam ustaljenim formama i ne dozvoljavam da bilo šta predefinisano utiče na moj rad. Od sistema ne bežim jer sam svestan da je nemoguće pobeći od njega. Ja ga proučavam kako bih što više naučio o potencijalnim devijacijama ljudskog uma. Pisanje bih nazvao jedinim trenutkom moje potpune slobode.

Osim “sistema” razlikujete i “život” i kažete da ste u njemu nešto sasvim drugo. Ko je onda pravi Andrija Jonić?

Pravi Andrija Jonić je biće koje nema ime i prezime, prisutno je na ovom svetu, ali se trudi da ne potiče iz njega. Suština je njegov najbolji prijatelj.

Danas ste jedan od najcitiranijih autora na društvenim mrežama. Da li na ovaj način predstavljate svoj rad ili sebe?

To je jako zanimljiv podatak s obzirom na to da svoj rad predstavljam na samo jednoj društvenoj mreži. Često me ljudi pitaju zbog čega nisam više prisutan na društvenim mrežama i zbog čega tako retko objavljujem misli ili tekstove uopšteno. Glavni razlog se krije u tome što ja objavljujem svoj rad na društvenim mrežama ali ne pišem za društvene mrežešto je u poslednje vreme sve veći trend.

Smaram da svako predstavlja makar deo sebe kroz svoj rad. Tokom čitanja nekog dela, u neku ruku, možemo upoznati i samog autora. Na primer, moja poslednja kratka priča “Idi probudi ostalu decu” direktno je prenela jednu od mojih ključnih spoznaja. Sada je to najčitanija kratka priča na ovim prostorima u poslednjih nekoliko godina sa više od 20.000 podela na društvenim mrežama. Ta priča se i dalje širi neverovatnom brzinom, a poruke koje dobijam mi govore kako sam uspeo da podsetim ljude da njihova suština i dalje postoji negde duboko u njima. Buđenjem sebe budimo i druge.

Kakvi su vaši planovi za budućnost? Šta možemo da očekujemo od mladog autora koji izbegava da sebe oslovljava sa “pisac” ili “književnik”?

Kada se budem “oporavio” od priprema za treće izdanje romana “Refren” (smeh), planiram jednu veliku promociju o kojoj će se uskoro više toga čuti. U toku su pripreme za elektronsko izdanje kao i za prvo izdanje romana na engleskom jeziku. U međuvremenu, objaviću i jedan novi kratak zapis za koji sam siguran da će se svideti čitaocima.

Autor: Ivana Tomić

The post Intervju: Andrija Jonić, autor romana “Refren” appeared first on Andrija Jonić.