– Naravno da nije u redu. Možda mogu da ti pomognem da bolje razumeš šta se dešava: Postoje dve vrste smrti. Prva je rođenje u sistemu poremećenog društva, druga je fizička smrt oblika kroz koji proživljavamo svesnost o sebi. Koliko god da se druga smrt čini strašnom, prva je daleko, daleko bolnija. Najteži bol jeste onaj za koji smo ubedili sebe da ne postoji. Kada čujemo kako je stotine bića poginulo u nekom dalekom izmišljenom ratu, kažemo u sebi kako je to strašno i nastavimo dalje da ispunjavamo svoje nepotrebne obaveze za koje verujemo da su vrlo potrebne. Kada prođemo pored beskućnika na ulici, uradimo to isto. Čak iako mu damo malo hrane, mi u dubini sebe ne razumemo da time ništa nećemo promeniti. Zar ne primećuješ da smo slepi? Svi se bavimo posledicama, a niko ne vidi uzroke. Usmereni smo samo na sebe i jedva vidljivo na svoje najbliže, tako da ništa drugo ne vidimo i ne osećamo. Proživimo čitav dan verujući da vest o pogibiji stotine bića i beskućnik pored kojeg smo prošli ne nanose bol našem biću u dubini. Mi smo bića energije. Svakog trenutka mi u dubini osećamo sve i svakoga na planeti, a možda i dalje od toga, samo što nam barijera veštački sužene svesnosti ne dozvoljava da to shvatimo. Niko od nas nije srećan, mi se samo hranimo trenucima sitne radosti. Ne postoji osoba na ovoj planeti koja je kompletna i ispunjena. Svi smo u dubokoj međusobnoj patnji koja raste sa svakim trenutkom ignorisanja realnosti. Mir smo odavno uništili, sada remetimo čak i svoj veštački nemir. Naša neosvešćenost nije jasna harmoniji. Nije problem planeti da nam uzvrati. I ona je živa, življa od nas, može lako da nas vrati na početak. Uostalom, ko zna koliko je bezuspešnih pokušaja bilo?

(…)

– Pitanje koje sam ti postavio… možda bi bolje zvučalo ovako: da li je ono što mi smatramo razlogom stvaran razlog zbog kojeg postojimo ili pravog razloga nema, a sve je samo put, put koji sami krojimo? Mislim da je vreme da kao civilizacija prihvatimo da je razlog postojanja u našim rukama. Mi stvaramo svoj put. Znam da je lakše poverovati da smo predodređeni za nešto, da su naši životi, takvi kakvi jesu, unapred zapisani i da mi tu ništa ne možemo da promenimo. U tom slučaju, šta god da se dogodi mi jednostavno okrivimo život, a nikada sebe. Zar ne? Vreme je da prestanemo da krivimo život i prihvatimo odgovornost.

Mi smo problem, mi smo i rešenje problema.

The post Refren: Razlog zbog kojeg postojimo appeared first on Andrija Jonić.

Sećam se trenutka kada sam te pustio da odeš. Tada sam osetio najveći bol u ovom životu, koji je zauzeo moj oblik. Kako su dani prolazili, iz nanetog bola razvila se patnja koju sam prihvatio kao sasvim logičnu pojavu ispoljenu nakon prekida ljubavi. Međutim, sada znam da je ta patnja, jednim velikim delom, bila apsolutno pogrešna. Nakon prekida ljubavi patnja laže osobu da je nešto izgubila, pritom krijući kako ne može da vrati trenutke koji više ne postoje. Sada shvatam da zapravo ništa nisam izgubio, poput najlepšeg osmeha još uvek si tu. Negde duboko u meni tvoja energija je živa. Pustio sam te i drago mi je. Time sam učinio nešto jako važno – naučio sam te da promene ne donose ništa novo. Velika je iluzija to što mislimo da će se nešto bitno promeniti ako neko nov uđe u naš život. Da li se zaista nešto promeni ili je sve splet istog sa ponekom nebitnom nijansom različitosti koja je više vizuelna? Suština je da sve ostane isto, a mi i dalje verujemo kako smo otkrili nešto novo – nešto drugačije. I tako, poput svega što nema dovoljno vremena da nauči, mi stalno lutamo do sledećeg istog, sve do onog trenutka kada nas povodljivi um ne ubedi u ispravno ili nas godine opomenu da postaje kasno. Kada bi život trajao hiljadama godina, tek tada bismo shvatili kako prava osoba, zapravo, i ne postoji. Pitaš se, zbog čega je tako?

Znaj, ljubav je energija. Svaka energija s vremenom splasne i promeni se. To je normalno. Umesto da to prihvatimo, da u nama ostane trag nečeg lepog, mi patimo od želje za trenucima koji se nisu dogodili, o kojima smo maštali i kojima smo se u dubini sebe nadali, stvarajući od njih nekakav cilj koji se nije ostvario. Razmisli. Da je univerzum konstantan, ništa ne bi nastalo kroz njega, a sve što je nastalo kroz njega, baš kao i ljubav, samo je energija sklona promenama. Ljubav ne oseća, čak i kada mi patimo, jer ona ne zna da stvara patnju, baš kao što ne zna koliko ulepšava svet. Učini mi nešto, u ljubavi budi ljubav – raduj se! Samo jedan deo patnje iskoristi, onaj koji nas uči i daje nova znanja. Zato je važno razumeti: niko nije rođen za jednu osobu, veze su samo energija prolaznog momenta, svaka ljubav je jedina u datom trenutku, a samo jedna ostavlja trag u svakom trenutku. To si ti. Ti si trag u meni. Zbog toga i nisam tužan. Taj komad energije traje, tako je prelep i nesvestan sebe. Mi smo ti koji mu pružamo postojanje. Ti i ja. Ljubavi nema ako nema u kome da se javi. Na kraju, nije ni važno to što se tela raspadaju. Možda se neki komad nas jednom seti, nekada, kada drugi budu doživljavali svoje trenutke, ne znajući pritom da su naša tela odavno nestala i pretvorila se u nova sva. Pogledaće i oni ka nebu baš kao i mi. Život je pogubljen, a noć mi šapuće. Jedan trenutak tebe imao sam samo ja.

The post Refren: Jedan trenutak tebe appeared first on Andrija Jonić.